Najbliže mesto za samoubistvo je sušara za šunke

 1

   Obešeno telo je visilo na zategnutom žinoru, vezanom u učkur a glava naherena u šreh. Kao da se bekelji, jezika opuštenog niz bradu a lica dunkl boje. Kad’ ga čovek pogleda tačno se vidi da je skočio sa dopola presečenog bureta, koje je služilo za loženje vatre i ostao da visi u njemu. Mrtav da nemoš’ bit’ mrtviji! Jedan vrabac proleti između šunki koje su visile iznad njegove glave i prhne kroz prozor.
U štrokavoj sušari za meso zavlada tišina remećena samo tihim zujanjem muve zukače, negdi iz ćoška.


  2.

  Nešto ranije.

-Znaš Petre, ako jedno od nas dvoje prvi umre, ja ću se o'ma udati u drugo selo- uspaljeno me podbode Milica.
Nasmejah se kilavo, al' mi nije bilo pravo. Ta znam da me furtom vole pandrcati al' u zadnje vreme, kanda je priterala!? A tol'ko sam joj pružio...?
Glanc nova kuća, pola grunta zahvata. Jesenas sam je svojim rukama sazid'o. Šupa od tri lakta. Štala šira neg duža, kolo u njoj mo'š igrati. Svinjci, kokošinjci, ma sve pod konac! Avlija puna a godine rodne. Jedina stvar koja nije mirisala na novo ostade sušara, je l' Bože moj, to je Milici još od askurdjela ostalo. Ostalo ti i vraž'je krvi....hmhm Lepa, zgodna al' vražija! Mlogo je volem. Mlogo!

-Znaš ljubavi, nije mi baš pravo...- a ona me prekide:
-Idi begaj srećooooo, ta ja se samo šalim. Živa bi se zakopala- osmehnu se ko obešenjak i to me razoruža. Osmeh da te sunce ogreje. Onako visoka, zgodna...al' baš zgodna, plave kovrdžave kose ko Vila Ravijojla, rumena ko jabuka...eeeee nije to svako im'o! Pola sela mi je zavidelo. Dirinčio bi za nju do veka.
Zastideh se na trenutak svoje ljubomore. Ni na onom svetu ne bi' mog'o bez nje.

-Znaš ti šta sam ja primetila? Ti posle svakog dobrog ručka popušiš po jednu cigaretlu- skrenu sa teme, navlačeći kobajagi ljutit izraz na prelepo lice.
-Ta ćuti dve-tri cigaretle godišnje mogu da popušim, neće mi smetati...hahaha
-Saš' fasovati, hohštapleru jedan? Krvi ću ti se napiti- kroz smeh dobaci Milica i potrči za mnom jureći me po avliji.
-Ala naši mirišu salaši, ko apateka nasred Bečkereka...ju...ju..ju...- zapeva sve poskakujući.
-Potrči Milice, kak'a si spora i na venčanje bi zakasnila.
-Ah, kanda nisam dovoljno zakasnila...šteta.
-Čekaj da te pitam, kad’ sam ono bio bolestan i jauk’o zbog išijasa, ništa nis’ preduzela?
-Id’ u peršun, kako nisam?! Jesam!
-A šta s’ uradila?
-Pa stavila sam vatu u uši...hihihihi- nasmeja se frajla i baci mi se u zagrljaj.

Našu kuću bez broja, po ciki i smehu je poštar pronalazio.


  3.


  Iza kuće, taman pored stare sušare beše naslagano desetak meteri drva. Jedno po jedno sam cepkao popola a misli mi negde londraju. Nisam vol'o kad' je nema pored mene. 'Di god mrdne a mene neki vrag...neki crv buši, steže...uhhhh, jeb'la me ljubomora. Al' kad' sam taki! Obrisah znoj sa čela, ispravih se malo da dušom danem kad s'one strane plota pridje komšija Vasa, sve se nešto kerebeči.
-Pomoz' Bog komšija. Srećna radnja- nasloni svoje badrljice na ogradu, onako mali, zdepast, jedva mu nos viri. Nisam ga vol'o previše al' komšija je komšija, em smo drugari od malena. Duboko u sebi sam znao da mi Milicu nikad' nije oprostio. Ta vidim samo kako je gleda? Oči ne skida!
-Bog komšo- odgovorih taman kolko je trebalo, ni reč više.
Neko je rek’o da je komšija ko brat. Bog je visoko, familija daleko a komšija tu da sa njim popiješ prvu jutarnju kafu, da podeliš brige i radosti, da ti se nadje pri ruci kad god ustreba. Odeš da mu pomogneš ali ga i prvog pozoveš kada si u belaju.
Ima ih ko kiše i nevremena …ko prave napasti, ali mogu da budu dobri i blagotvorni.
 Dobar komšija je naučio da živi u zajednici i dobrom druženju. Zna da toleriše ako komšijsko dete razbije pendžer il’ se pentra po ogradi.
Ali oni drugi, manje dobri su prava napast. Samo glede preko ograde i vide ono što kod nji’ nema. Gleda kako da ti zagorča dane. Samo izmišlja kako da ti napakosti i napravi kak’u štetu. Taki’ komšija više vodi računa šta se dešava u tvom dvorištu nego u njegovom. Olajava te, zavidi ti i na svaki način se trudi da ima više nego ti i da je u svemu bolji. Taki’ je bio i Vasa.
-Šta je komšo, nema nam komšinice....da se nije udala?- šaljivo ali prefrigano kroz smeh nastavi Vasa.
-Sa'će ona, samo što nije- procedih ali mi se u duši skupi neki jed- očla na ondulaciju.
-Mnogo se ona nešto kindjuri. Pripazi ti malo Petre. 
-Nisam ja te sreće- skrenuh na šalu- znaš komšija, ja kad viknem vruća voda ona o'ma trči i donosi vodu. 
-Je l'? A šta će ti vruća voda?
-Pa ne mogu da perem sudove u 'ladnoj vodi!
Nasmejasmo se obojica u glas.
-Jel Vaso da te pitam dok smo sami, a što ti tako maltretiraš tu tvoju mladu i zdravo jako lepu ženu? Je l’ te nije žao??? 
-Pa vidiš komšija ove moje opanke?- zavrnu čakšire do kolena- i oni su novi i lepi a nemaš pojma kol’ko me grozno žuljaju. Nego ti pripazi...- zastade špekulantski- u zadnje vreme komšinice furtom nema kući. Mora da je našla nekog. To često španciranje kod frizerke na ondulaciju je meni jaaako sumnjivo. Te kod doktora, te ’vamo, te ’namo. Neće to na dobro izać’...  
Stisnuvši usne koje postadoše liht-teget, mrko ga ošinuh:
-Samo ti gledaj svoja posla! Man’ se ti mene.

Udarih sekirom po panju, ko da sam komšiji glavu rascop'o.


  4.


-Evo vi’š, pre tri sata mi kaže da ide do komšinice samo na pet minuta a još se nije vratila. Ona sigurno nekog’ ima- razišljao sam na glas- ta najvolijem kad’ je tu. Ondak mi srce na mestu!
U zadnjih par nedelja, njeno često izbivanje iz kuće me je dovodilo do ludila.
Jedva sam doček’o da se pojavi.
-Pa dobro gde si ti Milice?- namračio sam se ko nevreme.
-Bože Petre, koji je tebi andrag? Malo divanila, popila kafu...i trk nazad.
-Maloooooooo? To tebi malo??
-Pa da. Pet minuta.
-Pet minutaaaaaa? Misliš pedeset puta pet minuta a???
-Ju nije valjda tolko prošlo?...a tol’ko toga joj nisam još rekla- nasmeja se dobrodušno- ništa zato. Sutra ćemo. Pa da! A od nedelje mož’ i ona koju progovorit’.
-Ja ’vako više ne mogu! Ja ću se obesit’! Ali Milice, ja ću se stvarno obesit’!
-Ih...pa ćeš biti pravi obešenjak...hihihihi- idi begaj Petre vez'o si mi se oko vrata, ne mogu da mrdnem od tebe!?- umirivala me je, a vidim da mi ne veruje ni reč.
-Vezaću se ja...da, da, da... ali omčom oko svog vrata. Pa š' ti vidit???

  5.

-Oh kako će se moj Petar obradovat' kad' vidi da sam mu za rodjendan kupila garnituru šaha. Od uvek je to želeo, sreća moja, al' nam prilike nisu dozvolajvale. Em skupoća, em velik porez, em semenje za njivu i baštu…… i uvek nešto preče . Sada sam nadničila da on ne zna i zaradila da mu kupim ovaj poklon. Jedva čekam da stignem kući i da mu ga predam. Sigurno je zaboravio za rodjendan…– razmišljala je, čvrsto stežući u rukama lepo upakovan paketić i veselo poskakujući požuri. Tako je uvek radila. Zna da je Petar ljubomoran, pa se uznemiri ako je dugo nema, a to nije želela. Volela je sa njim da se šali na račun ljubomore. Toliko ga je volela da joj nikada drugi muškarci nisu padali na pamet. Njen Petar. Visok , lep muškarac u punoj snazi, guste, kuštrave, crne kose a uredno potkresani brčići, pravili su njegovo lepo lice još lepšim. Oči crne, blagog pogleda bile su pune ljubavi samo za nju.
-Bože, da l’ je to sve moje– često bi pomišljala. Gledala ga kako radi, ili dok spava, ne verujući da je pored njega toliko srećna. Sa druge strane, umela bi, onako vragolasta i da pecka:
-Zamisli- kaz’la mi danas gospođa Lenka- kako to Milice, već ste nekoliko godina u braku a još nemate dece?
-A šta ja mogu kad me muž nigdi ne pušta samu! 

Popodnevno sunce, nisko spušteno iznad jarko crvenih krovova sela, grejalo je sve kraće dane. Jesen na izmaku. Kao da zima negde iza ćoška preti. Opalo, žuto lišće pod nogama, davalo je takt njenom koraku.
Stiže do kuće, i uleti ozarena u avliju. 
-Srećoo…sreeeeeeećice…gde si?
Nema ga na dvorištu? Čudno. To nije očekivala. Udje u kuću. 
-Sigurno spava– pomisli i lagano otškrine vrata od kujne. Prazno. Nema nikoga.
Tiho na prstima, polako otvori spavaću sobu misleći da je tamo, ali ugleda samo netaknut krevet. Nema ga ni tamo. 
Izadje već pomalo zabrinuta.

-Petreeeeeee- povika umiljato ali već malo tiše i podje u zadnje dvorište. Zlokobna tišina nije obećavala ništa dobro. Štala- nema ga. Šupa- prazna. Sušara- skameni se! Odjedared ugleda kroz otvorena vrata njegovo telo kako visi.
-Jojjjjjjjjjjjj meni, Petreeeeeeee šta uradi?-vrisnu, stisnu šakama obraze, suze potekoše- jojjjjjj meniiiii- par trenutaka skamenjena a onda potrči do ograde.
-Komšijaaaaaaaaaaaa pomagaj, komšijaaaaaaaaaa- vrištala je, pola sela je čulo.
Ko će kome prvi priteći u pomoć? Komšija, razume se. Dotrča Vasa, sav zadihan jedva noseć’ svoj stomačić.
-Milice šta s' desilo?
-Jojjjjjjjj meniiiiiiii- vrištala je jadnica.
U tom trenu Vasa ugleda obešeno telo u sušari.
- Naopako! Čoveče šta uradi?- zabezeknuto prošapta- ’bem ti patka...Milice, trči po doktora...ja idem da ga skinem.
Ova poslušno otrča, ni sama ne znajući gde ide.
Vasa polako pridje sušari, promoli glavu kao da iz nje volovi bodu i zastade da špekuliše.
-Moram mu brzo pomoći- zaključi mudro, dohvati lotre i hrabro utrči u sušaru, skinu najveću šunku i prebaci je preko ograde u svoje dvorište. Za njom drugu, pa treću...
Pomisli:
-Lepe kavurme, baš lepe- pa prebaci i njih. Pogleda na nekoliko preostalih šunki...- ma nek idu i one! Dohvati petu, srce mu lupa, pa šestu...
-Šta će mu kad’ je pandrcno?- uteši svoju savest, uhvati se za zadnju šunku, kad’ iza sebe začu hladan zastrašujući glas:

-E komšija...ostavi bar jednu šunku za moju daću!
Vasa poblede ko krpa. Ni kapi krvi. Usta otvorena, zin'o od čuda i samo se breči na ledja kol'ko je dug. Polomi usput klimava vrata od sušare i osta u debeloj nesvesti.

Skidoh štrangu oko vrata, vrag odn'o šalu...i sidjoh sa omanjeg panja na kojem sam staj’o u buretu.
-Komšija, hejjjjjjj komšija- pozvah ga a on ništa.
Prvo što mi pade na pamet beše misao:
-Pa jebote, ode šunka komšiji na daću a ja odo u bajbok! Napravio sam pičvajz. Ta samo sam ’teo Milicu malo da iznenadim...isprobam...da vidim šta će, kako će...uhhhh...al’ nije kome je namenjeno već kome je sudjeno!

Skrši nogu jadnik. Par meseci u gipsu, krivo mu zaraste i zauvek ostade pomalo da šepa. Selo mu priši nadimak:“Vasa čvarak“.
-Zašto čvarak? E bilo je to ovako- i uvek započne priča...a imalo se šta i divaniti!
Niko ga više nije zvao u pomoć...ta ko će uvek sušare zaključavat’!?

Šta sam ja dobio od Milice...eeeee to ti ne bi prič’o, nemaš ti dosta vremena!
   
  K R A J

                                       Mali astal za dvoje

                                              Prvi deo

                                                     1.

-Dolazi!

-Ko dolazi?
-On
-Ko on?
-Pa Petar
-Koji Petar? Moj Petar?
-Da, ali je rekao da nikom ne pisnem inače....
Starac pokaza rukom preko vrata, kao da će ostati bez sede glave ispod otrcanog šešira.
-Gospodjice Milice, molim vas nemojte...
-Ma taman posla bać Grga, znate vi mene...dodje mi od sreće da vas poljubim –ushićeno povika sredovečna devojka, prelepog lica razvučenog u razdragani osmeh. Kao da će poleteti od dragosti. Jedna lepo negovana, plava loknica, nestašno joj zakloni zelenkaste oči a ona je nežnim, tetatralnim zamahom zabaci na stranu i stisnuvši rukama crvenilo u licu da ne iskipi, progovori drhtavim glasom:
-Ne mogu da verujem? Jel moguće? Jojjjjjjjjjjjjj!
Potrča nekoliko koraka kao gazela graciozna, visoka, tanana i zastade kao ukopana.
-A kada?
-Sutra, onim u pet popodne. Pitao je za vas, da l' ste sami...i tako...želi da vas vidi...Bože mi pomozi. Matori lajavi starac.
Njegove poslednje reči rasprši lagani povetarac. Nije bio siguran da ih je čula jer odjuri kao furija put svoje kuće.
Klimnuvši glavom i brbljajući sebi u bradu kao da se sam sa sobom svadja, starac umornim korakom udje u avliju, zalupi teška gvozdena vrata, na povećem imanju koje je pamtilo i mnogo bolje dane.

  2.

  Vasa Bodroški, imućan domaćin sa najvećom i najlepšom kućom u selu i nekoliko hektara prvoklasne, obradive zemlje, vedrio je i oblačio selom već dugi niz godina. Kada Vasa ore, svi oru. Kada Vasa seje, svi seju. Kada Vasa žanje, to je najbolje vreme za žetvu!
Omanjeg rasta, ali temeljan, sa poviše kilograma viška, obraza naduvanih, jedrih i crvenih od vetra i sunca, uvek oznojana lica ,(teško je podnosio svoju kilažu), odavao je već na prvi pogled utisak da je reč o pravom gazdi. Dani provedeni u mukotrpnom radu. Taj se ni jednog posla nije plašio, a večeri...e tu je nailazio problem?!
On i mati godinama sami. Oca je izgubio još u ranoj mladosti i sav teret pade na njega. Večeri su bile previše tihe, previše usamljene. Teret. Teško ih je podnosio.
Sve je taj imao samo jedno ne:
-Ljubav!
Obično bi pošao na spavanje sa prvim kokoškama ali s vremena na vreme je svoju tugu zalivao u obližnjoj birtiji.
Kada Vasa pije, svi piju. Kada Vasa plače, svi plaču!
-Mati?
-Da sine-odgovori vremešna starica.
-Daj mi lavor da se umijem, idem malo štrapacirati..
Starica pačijim hodom odgega i još brže se vrati i postavi lavor na hoklicu pored bunara a peškir prebaci preko svojih umornih ledja. Zahvati izandjalom kofom, hladnu bunarsku vodu.
-Ženi se Vaso sine, što s' tak' bandoglav- prormlja dok je ovaj svojim ručerdama prskao po sebi, onako go do pojasa, pognut poput lopte a stomak sve kipi.
-Divanila sam neki dan sa onom...
-Tišina- brecnu se Vasa. Neću da čujem ni reč! Il' Milica, il' ni jedna!
U avliju se spusti zlokobna tišina.

  3.


Milica dotrča kući, saznavši da Petar dolazi, sva ozarena srećom , lepršava i mila, ulete u svoju sobu, baci se na krevet i zaplaka od sreće. Dugo je ostala lica zagnjurenog u jastuk, a misli počeše da vrludaju...
Kao deca, Petar i ona su rasli u istom selu. Već kao mali osetiše naklonost jedno za drugo. Sećala se zajedničkih igara sa drugom decom. Petar se uvek našao blizu nje da je zaštiti dok bi se igrali. Eeee kako su joj obrazi goreli, kada bi se slučajno očešao o njenu ruku prilikom igre!? Tada bi je obuzimala neka unutrašnja sreća a da nije znala zašto se tako oseća. Lepo joj je ali to nije mogla da razume...
Kada su odrasli, ona dečija pristrasnost je prerasla u jaku, obostranu ljubav i bilo je pitanje dana kada će se njihove sudbine sliti u jednu. Ali avaj, sudbine često ne idu u korak sa našim željama...
Ostade rano bez roditelja ali je uporna i vredna, uspela da završi školu i da se zaposli kao bibliotekarka u seoskoj biblioteci. Izrastavši u lepu devojku, prosci je obletaše želeći da im pokloni svoje srce, ali je svakog odbijala izgovarajući se da jos ne može da se uda. Nisu ni slutili da njeno srce čezne samo za jedim čovekom, za Petrom a baš ON sutra dolazi....
-On dolazi...– reči starog Grge su joj ponovo odzvanjale u ušima a uzbudjeno srce u grudima tuklo, poput udaraljki seoskog dobošara koji idući sokacima, čita neko obaveštenje. Brzo skoči i sva usplahirena, onako uplakana a mila , otrči u kuhinju, razmišljajući šta da spremi sutra za večeru. Pogleda na zid na kome je stajalo, njenom rukom, lepo izvezeno platno sa recima:
-Kuvarice manje zbori da ti ručak ne izgori.
Pogled joj pade na stari, veliki zidni sat koji je podseti na vreme i obaveze koje su pred njom.
-Joj meni. Moram za sutra da se spremim , da budem lepa , moram... – pomisli rukom podižući u pundju, svoju dugu predivnu kosu i pogleda u ogledalo, iskosivši glavu na jednu, pa na drugu stranu, zadovoljna sa onim što vidi.
-Da, tako nešto...to bi mu se dopalo- pomisli ozarena, vidno sretna i sva ustreptala.
-Da li me još voli, da li se seća kakva sam bila kada je otišao......?
-A da se nije oženio pa dolazi sa ženom?...– sa užasom pomisli a onda pokri lice rukama da otera te zlokobne misli.
-Ne, nije se oženio, voli me...to mi govori moje srce. Osećam...nikada se nisam prevarila pa neću ni sada. Znam da me voli i da zbog mene dolazi!
Dugo je razmišljala i kada je legla a njene misli još duboko u noć behu obuzete Petrom pa ni ne oseti kada utonu u sladak okrepljujući san.
Ne dotače je ni povremeni, zlokobni huk sove.  

  4.

-Bože kako se sve promenilo za pet godina- pomisli Petar dok je ulazio u selo- sve mi se čini manje, drukčije, sve je nekako.....hm. Kao da to više nisu oni najlepši sokaci okićeni visokim bagrenjem, sa pravilno poredjanim i lepo okrečenim kućama u nizu. I miris mi je nekako...Prokleti rat!
Učini mu se da je prošla večnost od kada su ga odveli u zarobljeništvo. Sve patnje i posrtanja behu iza njega a danas je evo stigao svojoj kući. Hejjjjjjjj, kući! Da ne poveruješ?!
Zastade da udahne, tražeći onaj poznati miris bagrema u cvatu.
-Mmmmm...ovo prija- udahnu punim plućima i tog trena se činio još većim, onako visok, stasit, širokih ramena, ko planina. Provuče ruku kroz talase bujne crne kose, friško podšišane, a prijatno, lepuškasto lice mu se razvuče u razdragan osmeh. Dotaknu ovlaš lepo negovane brčiće i nastavi laganim korakom, put svoje kuće.
Kada se uhvati za metaknu bravu, tog trena je znao da je ceo jedan život iza njega a da nailaze bolji dani.
-Domaćineeeeeee......- povika, jedva zadržavajući smešak na licu- ima li koga?
Njegova avlija!
Nije verovao da će je ikada videti!? Ispred, nekada velike, a sada pomalo trošne kuće veliki, stari orah, na kojem je još visila ljuljaška iz dečijih dana. Davno je on prestao da se ljulja, jer su ga šibali razni vetrovi i nesreće. Prvo umre majka u punoj snazi. Savlada je opaka bolest a u ratu mu ubiše oca. Njega odvedoše u zarobljeništvo a brigu o imanju preuze stari sluga Grga, koji je više, onako bio deo porodice.
Pogleda po avliji tražeći detinjstvo, mladost i radost ali sve što je video behu stara paorska kola, slomljeni plug...prazno dvorište.
-Alooooooooo...-nastavi- a u tom času se iz kuće pojavi seda glava, okićena osmehom dobrodošlice.
-Petreeeeeeeeeee...ej Petre! Sine!- veselo mu dotrči starac i baciše se jedan drugom u zagrljaj.
-Ejjjjj, polako slomićeš mi stare kosti- kroz smeh zavapi starac- dobro nam došao kući! Svojoj kući. Ja sam svoje odradio, deder sad ti zasuči malo rukave.
-Dragi moj bać Grga. Da znaš kako si mi nedostajao!? Ona tvoja pisma, jest da su bila retka, jest da jedeš svako drugo slovo, al za mene je to bio praznik. Spas! To me je držalo u životu.
-Ma pisao bi' ja više al' mi je tup plajvaz....znaš- odmahnu rukom- i ovo malo posla sam jedva postizao.
-Znam, znam. Neka i ovo je bilo dovoljno. Bez njih bi' poludeo- utešnim glasom pokuša da ga opravda mladić i nastavi- a jeli....Milica...deder pričaj. Nemoj da ti ja vadim reči iz usta?!
Srce mu zaigra kao da je panonski povetarac rasplamsavao sve više i više njegovu ljubav, koja je i bez njega gorela punim plamenom.
-Bože, hvala ti! Ponovo ću je videti.
-Tu je- odgovori starac- lepa i mila ko što je uvek i bila. Najlepši cvet u selu. Vredna i skromna. Za svakoga po lepa reč...Prava!
-Da nije slučajno čula da dolazim- podiže obrve značajno uz blago klimanje glavom a lice mu je jasno govorilo- ne d'o ti Bog stari da si pisn'o?
-Ma ne znam ja ništa, ne zakeraj, negooo ulazi u kuću da se okrepiš, bogarati dečijeg- nevešto skrenu razgovor na drugu temu i prosto ga ugura u kuću.
-Pričaćemo, polako tek si došao. Eeee mladost....ko ždrebe pred rudu.
-Dobro- nevoljno pristade Petar- al' znaš da moram brzo do nje?
U avliju tiho pade neko lagano, tanano veče.

  5.

  Milica prionu na posao, pospremi kuću pa se baci na spremanje večere i sebe.
-Hm, ne mogu da zamislim kako sada izgleda? – pitala se, dok je radila, neprestano razmišljajuci o njemu - da li se ugojio ili je i dalje vitak i lep? Da li mu je lepa, crna kosa još uvek crna, ili je posedela... ? Mozda samo malo...?? Bože, ima li brkove kao pre?  
-Čekaj, šta je ON ono voleo da jede...aha, znam...kada je mati spremila onu bundevaru, nije znao šta je dosta...- razmišljala je tako, skakućući po kući i sa puno ljubavi, kuvajući večeru za njenu ljubav, koju će posle dugo vremena ponovo da sretne.
Onda izabra najlepši stoljnak, izvadi posudje koje se koristilo samo o slavama, obrisa pozlaćeni escajg, koji je njena baka dobila na venčanju. Na astal postavi dva tanjira, jedan nasuprot drugome, presavi salvete i na njih pravilno rasporedi escajg, a na sred stola, stavi svećnjak sa dve bele sveće. U bašti ubra nekoliko cvetova belog djurdjevka i to stavi u malu vaznicu pored svećnjaka. Sto je bio veličanstveno postavljen, sa puno ljubavi i spreman da se za njega sedne.
Kada to završi, obuče jednu laganu, crvenu haljinu u kojoj je izgledala kao kraljica i sede da čeka. Šake stisnuste, prsti isprepletani do pucanja. Skazaljke na satu kao da se ukopaše na 17 sati a to je bilo vreme kada je Petar trebao stići u selo. Nestrpljiva i uzbudjena, a opet tako srećna, čas je nameštala sto, čas se zagledala u ogledalo da proveri po stoti put svoju frizuru. Uzbudjenje je u njoj raslo sa svakim otkucajem kazaljke, dlanovi se znojili a srce ubrzano tuklo.
-Aaaa sad' će...sad' će, samo što nije...trebao bi već biti...kod pekara na ćosku. Sada prolazi pored bakalnice, samo što nije stigao...– stežuci usne razmišljala je stojeći pored stola. A onda, upali dve sveće, simbol njihove ljubavi, od čijeg plamena joj zasjaše oči.
Zatim sede i pogleda u pravcu sata, vide da je prošlo već pola sata. Opet je ustala sa stolice da bi se vrtela oko stola, po ko zna koju put nameštavši viljuške, samo da nešto radi.
Onda bi uzdahnula i smirivala sebe:
-Da ...sad' će on, sigurno je nekog sreo pa se raspričao.
U tom trenu nešto lupi pod prozorom.
-Stigao je...jojjjjjjjjjjj...ON je- pomisli, kao srna istrči na ulicu i zastade kao ukopana. Lice joj se razvuče u zapanjeni izraz od neverice.
-Odkud ti Vaso?
-Ma evo šetam malo...-zamuca, sleže ramenima, zacrveni se kao krivac u kradji.
-Jesam rekla da obilaziš moju kuću? Jesam li?- podboči ruke na kukove a reči sve peku.
-Milice ja...ovaj, znaš...
-Šta Milice? Da li sam bila jasna?
-Ali ti znaš da ja tebe...-jedva procedi hvatajući vazduh kao riba na suvom.
-Dosta! E sad je stvarno dosta! Nikad! Nikad! Jasno?- ovim rečima nije trebala potvrda.
Vasa se odmaknu par koraka, okrete se i zapita:
-Vidim astal za dvoje? Čekaš nekoga?
-Možda i čekam! Šta te briga- odbrusi i utrči u kuću ljuta kao ris.


  6.

-Platićeš mi ovo, kad' tad'! Kučko!
Zajapuren od besa, napravi nekoliko koraka i zastade da dodje do daha dok mu se u duši kupio nevidjeni bes, izmešan sa jadom i nesrećom.
-Niko se sa Vasom Bodroškim nije igr'o, pa nećeš ni ti! Kujo! Ja nevaljam? Ja nisam za tebe dovoljno dobar?- sa nevericom pomisli sabirajući sva imanja, njive, stoku, šume, livade...- pa imao je više nego iko!?
-Kraljicu od nje da napravim...ejjjjjjjjjj.
Taman da krene, podiže glavu i odjednom mu se noge oduzeše. Na svoje veliko čudo, kao da je to neko drugi izustio, tihim glasom prostenja:
-Oooo Petre. Od kud ti?
-Vaso, druže stari. Jel moguće? Pa nisam te video sto godina?- razdragano i srdačno otpozdravi Petar a lice mu je ozareno iskrenim osmehom, odavalo stvarnu sreću što vidi osobu sa kojom je proveo dobar deo svoga detinjstva. Kao deca nerazdvojni, kao momci dobri drugari a onda ih ovo zlo vreme uputi nekim različitim lenijama- htedoh te potražiti, al' samo što sam stig'o. Da obavim neke važne stvari, pa da zalijemo- nastavi sa osmehom.
-Taman, krenuh u bircuz, aj' samnom. Gazda Vasa časti- neubedljivo pokuša dok mu se misli rojiše sve u šesnaest, a dušu mu zahvata neki crv sumnje.
-Ma imamo kad'. Ček' malo da danem dušom, nadišem se sela a sutra...eto mene, sutra.
Obojica nesvesno pogledaše ka Milicinoj kući i stvar odjednom, kao dlanom o dlan, postade jasna.
-Aaaa tamo si se zaputio- pomisli zlobno Vasa, obrazi pocrveneše a usta stisnu u neki kiseli osmeh. Znao je on za njihove medjusobne simpatije ali sada mu sve postade jasno kao dan. Put do Milice je zatvoren ovim povratkom.
Petar u isti mah shvati da je njegov čežnjivi pogled mnogo odavao te skupi ramena i raširi ruke tipa- šta mogu? Jače je od mene a naglas reče:
-Imam neodložan posao druže, nego pričaj mi o sebi. Kako mati?
-Dobro je 'fala Bogu, drži se ko uvek, a ja...-zastade smišljajući...i ne trepnuvši nastavi- a ja evo kren'o od Milice da malo protegnem noge, popijem jednu dve, pa na večeru.
-A jel? Od Milice- kao da mu je neko opalio vruć šamar, jedva izusti Petar. Osmeh se zaledi, obrve podiže, presečen na dvoje.
-Mnoge stvari su se promenile, moj Petre, dugo si ti odsutan. Jakooooo dugo!- ugradi u ovih nekoliko rečenica svu zlobu i pakost izmešanu sa svojom nemoći da išta promeni. Sve je im'o, ništa im'o nije!- no budi mi uzdravlju, pa se vidimo sutra.
Okrenu se i laganim hodom zaputi sokakom. Kao da podskakuje.
Petar osta zakopan kao hrast stogodišnjak. Crv sumnje poče da nagriza. Ni sam nije znao koliko je dugo tako stajao, nesvestan vremena i prostora. U jednom času, kao da se vrati u stvarnost, uhvati sebe kako molećivo gleda prema Milicinoj kući. Napravi nekoliko koraka i zadržavajući dah i besomučno kucanje u grudima, baci pogled kroz prozor na unutrašnjost kuće.
Prvo što ugleda beše astal, uredno postavljen za dve osobe, po kome je plamen sveća crtao neke šarene, iskrivljene senke.
Odjednom se skameni. Ugleda NJU. Sedi u uglu, lepa kao slika a u igri senki učini mu se nestvarna.
-Milica...moja Milica. Erupcija osećanja udari u obraze, oseti da gori. Izdajnički pogled prošeta sobom i zaustavi se ponovo na stolu.
-Čekaj malo...dva tanjira...ona čeka!? Koga? Za moj povratak nije znala!?- i tada mu po ko zna koji put odzvoniše zadnje Vasine reči:
- ...a ja evo krenuo od Milice- krčalo mu je u ušima- ...popijem jednu dve, pa na večeru...
-Tako znači!- klonu od saznanja.
Okrenu se i potrči.
   

  7.

  Utrča u svoju kuću kao gonjen, zalupi vrata.
-Bać Graga, preži konja.
-Petre sine, šta se desilo- iznenadjeno zapita starac.
-Preži i ne pitaj! Idem! Dodjavola sve! Ccccccc....
Starac se rastrči po avliji a Petar sede pod stari orah, sabi glavu u šake i samo što ne zaplače. Jadan prizor.
-Da li je moguće? Njegova Milica? O Božeeeee...Mali je ono astal, samo za dvoje- kiselo se nasmeja.
Odoše snovi a sa njima i sve želje. Kud' će, gde će? Nije važno, samo što dalje.
Lice mu poprimi bolni grč, nekako se iskrivi a vlastite usne samo što ne pojede.
Prodje čitava večnost kada ga trže glas:
-Gotovo.
Tek tada shvati da je fijaker spreman i u uši mu dopre frktanje konja i lupa kopita.
-Otvaraj kapiju-oštrim, zapovedničkim glasom-...idemo do Pešte, a dalje...a dalje u Bož'ju mater!- procedi, dok se iz daljine čulo samo bolno urlikanje psa lutalice.
Da se naježiš!

  8.

-Birtašššš! Daj litru belog i sifon sode i daj ovoj bagri da pije. Gazda Vasa sve plaća!
Skrhan a pomalo srećan. Smejao bi se al' ne može od tuge. Izmešanih osećanja sa ruba ponora i nazad, oseti svu gorčinu života.
-Jebem ti seme pogano....ccccc
Poleže po stolici i začas iskapi nekoliko čaša.
-Muzika..- podviknu- svirajte cigani mamicu vam vašu- izvadi svežanj novčanica i baci po stolu a ovi se ko jedan, u violinu pretvoriše. Bar je novaca imao viška. Sve je mogao da kupi. Sve!
-Svirajte mi onu...jesen stiže dunjo moja...al' tiho polako...
Jedna tura za drugom. Pesma za pesmom. Svaka tužnija od prethodne, što od nota što od vina...
...i tako duboko u noć.
-Nema mesta za onim astalom za mene-..klonu mu glava medj' srusene čase...i od čoveka osta ruina!

  9.


Vreme kao vreme, neumitno prolazi a Petar nije stizao. U njoj se poče javljati prvo briga a onda, kako je vreme odmicalo, poče sve više i više da očajava. Srce se steglo u grč a jedna suza izdajnica iskoči iz oka i skotrlja se niz obraz. Za njom stiže i sledeća, pa sledeća... Bilo je već 22 sata kada shvati da nece doći..  
-Ipak...možda..još ima vremena– mali tračak nade zatitra u njenom srcu i ona nastavi da čeka. Tužno, slomljeno ali čeka....
-Bong...bong...bong... . Otkucaji na satu trgnuše je iz duboke tišine i ona ih odbroja - 12.
Ponoć.
On neće doći, sada je to zasigurno znala.
Sa poslednjim atomom snage, slomljena i utučena, dodje do malog stola na kome su dogorevale dve sveće i drhtavim usnama dune a sobu proguta mrak!
Polako se dogega do postelje i sva slomljena baci na nju...
Toliko godina čekanja, nade, vere a od svega osta samo...
...noć koja guši!  


  Drugi deo


  10.

-Djihaaa Zvezdane...ajmoooooo- cimnu kajasima Bać Grga i fijaker, uz specifičnu škripu kože i drveta, poče da klizi. Noć se polagano spušta a u selu uobičajena tišina uz poneki lavež pasa i zvuka udaljene, tihe muzike iz bircuza na kraju sokaka.
Petar zavaljen, na zadnjem sedištu, zamišljen sa bolnom grimasom na licu, kao da se sa dušom rastaje. Pogled u prazno. Ni reč da prozbori. Tuga!
Gleda to sve starac, dok kamdžijom miluje čilaševa ledja, i razmišlja:
-Šta se desilo? Šta? Šta je krenulo po zlu?- nikako da shvati!?
-Djihaaaaa...
Nekako na polovini sokaka, taman naspram Milicine kuće, starac ispod oka pogleda unazad i uhvati Petrovo žestoko, odrečno trzanje glavom na drugu starnu. Kao opečen...ili kao da je samog djavola, umesto kuće, video.
-Aaaaa...tu smo- pomisli- tu je daklem zapelo???- Tako sam i mislio! Matori lajavi starac...ter'o me djavo? Jezik mi spržio- udari ga talas krivice i jeda. Slomljeno pogrbi ramena razmišljajući:
-Ispraviću ja krivu Drinu...ta valjda će izać' na dobro!?- ni sam ne verujući u ovu pomisao, nastaviše se udaljavati od sela, turskom kaldrmom, sve više i više.
-Vreme je- pomisli- podbode Zvezdana, ovaj djipi u kas i odjednom štranga puče.
-Ooooooooo...namir Zvezdane, ooooooooooo....- fijaker zastade.
-Bogarati i štrangi, kad' nejde, nejde- prozbori a u sebi se šeretski nakezi i zasuče sede brkove.
-Šta bi?- trže se Petar iz svoje dimenzije
-Puče štranga.
-Kako?
-Andrag bi ga znao kako. Valjda dotrajala, k'o i sve od kad' te nema.
-Šta ćemo sad'?
-E šta ćemo, otkud znam- skoči sa sica, pridje konju, pogleda, u sebi pomisli- alal ti vera starino, dobro zasečeno, taman kolko treba- a naglas nastavi- dalje se ne može. Pukla je popola. Negooooo....- pogleda unazad- Do Pešte nikako, hmmm... al' do sela ćemo stići. Ja ću polako voditi Zvezdana, jedna štranga će poslužiti...a sutra možemo nastaviti put.
-'Em ti sudbinu...tcccccc- tiho prošapta Petar
-Ajmoooo Zvezdane- nešto veselije podviknu starac okrećući fijaker i povede sudbinu nazad.
Čula se samo tiha, vesela melodija zrikavaca.


  11.


-Cicoooo....Ciculjkooooooooo..pssssssssst- zaštuca Vasa tihim glasom, jedva ga pola sela čulo, pijano se klateći, čas na jednom, čas na drugom pendžeru. Jedna ruka na ledjima, kao da zapoveda a raspojasan stomak balansira da ne padne. Oči cakle ko fenjeri a jezikom zapliće.
-Ciculjčicičiciceeeeeee....doš'o tvoj dragi!- jedva dovrši tu nježnu misao i kucne tiho po penžderu, umalo ga ne rasu u komadiće.
Iz kuće se začu buka otvaranja prozora i tihi glas:
-Opet si pijan Vaso nesrećo, uncute jedan. Znaš li koje je doba? Ooooo jadna ja s' tobom. Aj' upadaj, idem otključati kapiju.
Istrča do kapije u par koraka, Cica vrtirepka, onako visoka, za glavu višlja od „djuvegije“, tanka, kratko podšišana, šiljastog ali prijatnog lica sa ponekom pegicom. Uhvatiše je „srednje“ godine a osta sama snalazeći se kako je znala i umela. Po koja nadnica i mala baštica koju je marljivo sadila, plevila i kopala behu joj dosta da preživi ova, za nju, teška vremena. Dve-tri koke za malo kajgane i žgoljava kozica da se mlekom omrsi, beše svo njeno blago.
Selom se pričalo, ja u to ne verujem, kako je bila sklona da mnogima pruži „prenoćište“, ko neka frcafoljka, ali narod je takav...čula-kazala, pa od muve naprave magarca i prišiše joj nadimak „vrtirepka“.
-Upadaj- tiho prošapta i saže se napola, prebaci njegovu ruku preko sebe, ne bi li je Vasa zagrlio da ima oslonac dok vata štraftu.
Uvede ga u kuću i skoro baci na krevet a ovaj se izvali onako dijagonalno, jedva pola kreveta dohvati, i istog časa zahrče. Samo mu se go' stomak ritmično podiže i spušta prateći grmljavinu.
-Eee moj Vaso- zastenja jadnica i polako se uvuče pored njega u krevet.
Ni oka da sklopi.


  12.


  Debelo već prodje ponoć kada se dohvatiše svoje avlije.
Starac raspreže konja i odvede u štalu a Petar mrzovoljno udje u kuću.
Nije mu se spavalo...ma nije mu ni do čega. Ipak onako zamišljen, nesvesno prileže u krevet, obučen...Čovek kao od stene odvaljen a skrhan. Manji od makovog zrna.
Skromna soba, paorskog doma sa dva kreveta, velikim, dvokrilnim šifonjerom i manjim stolom sa četiri stolice na sredini sobe. Na jednoj strani dva uska a visoka prozora a na suprotnom zidu velika ikona Svetog Djordja kako ubija aždaju. U sobi miris sveže opranih krpara, šarenih u svim bojama duge.
-Milica.....ehhhhh moja Milica- nije mu izlazilo iz glave. Sve kombinacije, sva opravdanja ali nikako da shvati. Zar je moguće? Dao bi' ruku za nju. Desnu ruku! Pa zar sa Vasom? Baš sa njim? Ooooooooo Bože...da mi je neko ovo rekao, ne bih verovao.
-Petre sine- začu umirujući glas- odoh da istimarim konja, pogasim fenjere pa u krpe- brzo će zora.
Starac polako izadje sa upaljenim fenjerom i ode u štalu da dovrši započeto.
Za njim izadje sva svetlost.


  13.


  U neko, već gluvo doba noći zakuca na prozor i tiho, jedva čujno pozove:
-Miliceeee...
U sobi zasvetli škiljava svetlost a zatim se ču škripavo otvaranje prozora.
-Bać Grga? Šta se desilo? Od kud vi?- progovori devojka i pri škiljavom svetlu, vidno otečena od plača. Kao da oka nije sklopila noćima.
-Milice dete, mor'o sam doć'- zamuca starac tražeći pravu reč.
-Šta se desilo sa Petrom- zavapi, pokri usta rukama i briznu ponovo u plač.
-Ma u redu je on, nego, šta se to dešava?
-U redu je?- jedva verujući ušima, jer je pomislila na najgore, upita- stvarno je u redu?
-Milo moje dete, Petar spava...nego, koji andrag se desio...govori. Šta se desilo?
-Spava? ON spava?
-Pa da, spava! A što ne bi spav'o u ovo doba?
-Ali...bač Grga, što nije došao...- zastade a sve kombinacije joj proleteše mislima?
-Kako nije došao?- nije mogao da veruje starac.
-Pa lepo! Nije!
-Ma šta pričaš? Krenuo je oko šest popodne kod tebe, ni djavo ga ne bi zadrž'o.
-Koooood meeeeeneee?- sad' ona nije mogla da veruje.
-Da, a kod koga bi drugo?
-Ali nije stigao do mene...čekala sam do ponoći- ponovo suze potekoše.
-Nije stigao? To ne moš' biti?
-Ček, ček...- kao oparena, trže se Milica- pa kod mene je oko šest bio Vasa i ja sam ga gadno navoštila!!! Skoro sam ga šutnula do bircuza, i onako tamo provodi svako veče.
-Šta reče?...Hm..hm..-starcu proradiše klikeri- čekaj odavde ide Vasa tamo....ahaaaaa....a odande ide Petar....pa da! Pa oni su se sreli!
-Jojjjjj bać Grga, tako jeeeeee- sve joj se u trenutku sklopi- mora da je Vasa onako besan nešto lanuo a Petar, već kakav je ponosan, mora da je.....pa daaaaaaaaa- ulazite u kuću. Odma'!- iz ovih reči izbi sva odlučnost i spemnost. Ovoooo će neko platiti!
Starac udje u prijatno nameštenu sobu u kojoj se osećao dah ženske ruke. To mu je uvek falilo u njihovoj kući.
-Kud' sam ti rek'o...sve sam ja kriv- nastavi kao krivac klimajući glavom levo desno.
-Ma neeeeeeee. Krivac je neko drugi. Tačno znam ko je to- uteši ga devojka.
-Nego ovako. Vi će te kod Cice vrtirepke iz ovih stopa. Ne bila ja Ja, ako krivac nije tamo i rećićete sledeće. Dobro slušajte šta ću reć'! A ja...a ja idem kod Vasine majke.
Potanko mu iznese plan u najsitnije detalje.
Ne bih rek'o da mi se čini...al' sova se više ne čuje!


  14.


  Nije prošlo mnogo i starac stiže do Cicine kuće, zadihan al' sretan k'o retko kad'.
Zakuca tiho na prozor.
-Cicoooo....
U par sekundi otvori se prozor, kao da ova nije spavala. A i nije!
-Bać Grga, koja nesreća vas dovede- iznenadi se dobrodušna devojka a pri tankoj svetlosti meseca učini se još mršavija i tanja.
-Ma nije nesreća dete, već deder kaži...jel onaj ugursuz kod tebe?
-Koji ugursuz, Bog s'vama- nevešto pokuša da zaštiti svoju reputaciju.
-Ded' ne pravi se grbava. Slušaj 'vamo. Ovo se i tebe tiče- ozbiljan izraz na licu i ubedljiv ton raskraviše devojku- gukni!
-Pa jeste- stidljivo nastavi a mračak sakri rumenilo na licu- tu je ako mislite na Vasu?
-Na Vasu, na Vasu....ejjjjjj crni Vaso- skupi usne izgovarajući ovo da sve seče. Negoo...-zastade malo- da l' ti njega voliš?
-Pa znate bać Grga da ja njega oduvek volim. Al' on me neće. Eto neki dan sam pričala sa njegovom majkom...i ona bi me rado primila...al' ovaj neće, pa neće- samo što ne zaplaka.
-Neće! Jel neće? Slušaj me. Otvori da udjem.
Devojka poslušno dotrča i starac udje u skromnu ali čistu kuću. Vasa je i dalje spavao kao klada.
-Pomozi mi da ga podignem. Vodimo ga kući- i potanko joj ispriča zamišljeni plan.
-Sad?- nije mogla da veruje.
-Sad! Al' odma!
Zaprtiše ga izmedju sebe i više noseći, odvedoše gazdu svome gazdinstvu.
Čak im se i mesec šeretski smeši, vrag jedan!


  Treći deo


  15.


Zora svanu lepša neg' ikad'!?
Jutarnje sunce, onako crveno i veliko ko da podiže graju po selu. Sve jače i jače. Crvkut raznih ptica, ljubavni zov grlica, cvrkut vrabaca a po avlijama petlovi kukuriču. Selo odjednom ožive. Kada udahneš, sve seče od svežeg, oštrog mirisa bagrema u cvatu i poneke lipe...al' mirišeeeee, to treba osetiti. Kako prodješ pored koje kuće a do ulice bar jedan jorgovan, beli, crveni il' plavi, od mirisa da se ugušiš.
E da da te pitam:
-Jes' bio u našem selu? Nisi??? E ništa ti onda nisi vid'o!!! Žali Bože!!!
Milica porani, umi se, dotera, uplete kosu u pletenicu, sva rumena kao najlepša jabuka. Onako prirodnu, a lepu, čovek kad' je pogleda...ma oči da ti ispadnu!
Podje od kuće do kuće, birajući vidjenije domaćine, gazde...ma znaš ono...kulake brate!
Kuc, kuc...
-Dobro Vam jutro.
-O Milice, jes' poranila?
-Jesam, eto malo...nego...posl'o me gazda Vasa. Noćas je doveo mladu, zove vas na „rakiju“.
-Ooooo i njemu doš'o crni petak. Hehehe...aj' nek' mu je sa srećom! Živa bila lepotice, dolazim, nego šta! Nego...- uvek mala zadrška- ko je srećnica?
-Cica.
-Koja Cica?
-Pa Cica vrtirepka.
-Aaaaaa TA Cica...Pa dobro...Hm...moglo je i bo...- tu je obično ponestajalo tona- dobro je! Da, da. Živi bili! Dolazimo!
I tako od kuće do kuće. U par sati obidje selo a dobar glas je išao par koraka ispred. Svi su znali!


  16.


Vasina kuća beše jedna od najvećih u selu. Duža neg' šira. Do pola avlije. Sedam soba u istom nizu a ispred dugački gonak, natkriven a otvoren. Oivičen malim zidom, jedva do pojasa, kojeg su krasile saksije sa svim mogućim vrstama cveća.
Mati se rastrča po dvorištu, lepo obučena i svečanom keceljom opasana.
-Ti ćeš ovo, ti ono- izdavala je naredbe- a sama tri posla stizala, a komšiluk ko komšiluk. Prvi priteče u pomoć i u zlu a naročito u dobru. Pet-šest žena, ko mravi na sve strane. Jedna pali vatru, druga kolje živinu, treća pristavlja. Nekoliko njih postaviše desetak stolova duž hodnika. Na njima beli čaršavi, tanjiri da se prezalogaji i bokali vina i rakije.
Nedugo zatim počeše stizati prvi gosti.
-Pomaže Bog. Nek je sa srećom.- a starica ih sa smeškom ljubi, sva cveta.
-Ta ulaziteeee. Sedajte. Sido sipaj rakiju! Eto moj Vasa...- zastade što od sreće, što od zbunjenosti. Pa ovo je jedva čekala toliko godina- eto dov'o mladu.
-Aaa i vreme mu je- mudro su zaključivali- neka, pa da dogodine da Bog naslednika!
-Daće Bog- cvrkutala je starica.
Malo po malo, napuni se kuća, sve vrvi od gostiju. Ko naručeni, a Bog me ubio ako ih bać Grga nije naručio, stiže i muzika i započe pesma. I to kakva pesma!? Ejjjjj ženi se gazda Vasa!!!
Postade tesno i mati udje u spavaću sobu.
-Vasooo sine. Ustani raano moja- ko da peva umesto kukavice na zidnom satu.
Ispod velikog jorgana, prva promoli nos mlada.
-'Bro jutro majko- sanjivo, trljajući oči prozbori i drmnu Vasu laktom par puta.
Ovaj se trže, podiže glavu, tešku kao tuč od sinoćne terevenke.
-Mmmmm...jojjj meni- sede na ivicu kreveta, stavi glavu u šake zapomažući- Ufff puca!
-Diš' se sine, puna kuća gostiju.
Podiže pogled sa nevericom, ko da je madžarski pričala.
-Šta je puno? Kak'a kuća???- okrenu se na drugu stranu i ugleda Cicu pored sebe.
-Štaš' ti ovde?- zamalo ga šlog ne strefi.
-Pa noćas si me dov'o! Pristala sam! Šta ću kad' te volem- nemoćno raširi ruke.
-Sine moj, pa noćas si majki život darivao. Mislila sam da to neću dočekat'. 'Fala Bogu da si se nakanio- ubedljivo nastavi starica.
-Jeste poludile? Mora da sam previše popio pa sanjam?- krenu ka vratima, dopola ih otvori, onako razgaćen i tek tada ga zapljesnu larma, cika i vika iz hodnika. Muzika trešti. Zalupi vrata ko oparen.
-Šta sam uradiooooooo???- pogleda u majku pa u Cicu i opet nazad- jesam pošandrco???
-Sine smiri se. Noćas si dov'o Cicu...mila moja lepotica- umilnim glasom nastavi majka- a gosti stigli na „rakiju“.
Mlada samo klimnu glavom potvrdno i zacrveni se.
-Šta ću sad'? Bruke i sramote!- zinu od čuda jadni Vasa.
-Nema nazad! Što si zamesio to ćeš i kušat'- podiže glas majka- nego doterajte se, gosti čekaju- okrene se i izadje.
Cici nije trebalo dva puta reći a djuvegija...u par minuta sabra i oduze sve mogućnosti i kombinacije, te shvati da takvu bruku sebi ne sme dopustiti. Jedini izlaz...da se ženi!
Zaplak'o bi al' nema mesta od krmelja...poče se spremati. Kako je napredovao, Cica oko njega optrčavala, tako mu se i bes smirivao.
-Kad' malo bolje razmislim...paaaa....jebem li ga!- mudro zaključi!
Takav lumperaj svet još nije vid'o. Pola sela se napilo! Ne ženi se svaki dan gazda Vasa? Hejjjjjjjjjj!
Vtrtirepka prestade da vrti, nesta joj i repa a s' neba joj pade:“ Gospodja Bodroški“.
Baš mi milo! Ma zalužila je. Aj' kaži da nije???


  17.


Zora se utopi a oranicom, debelo sunce, svoje kolo povede.
-Petre sine, diš' se, oči će ti pobeleti- umilnim glasom progovori starac, usput skloni zelene firange i pusti tople zrake u kuću.
-'Bro jutro bać Grga- podiže se u skoku, vojnički. Prvo što ga udari beše sećanje na jučerašnje, za njega katastrofalne dogadjaje i na mah mu se navuče magla na oči. Namršti se ko tmuran, jesenji dan. Pogleda u starca a ovaj se veselo kezi. Mudro sačeka.
-Imam dobre vesti. Baš dobre!
-Jel- pomisli- šta me još „dobro“ može strefiti?
-Evo jabuka- pruži mu veliku, crvenu jabuku.
-Jabukaaaaaa?
-Pa viš' valjda, nije s' kruške pala!?
-Kak'a jabuka, 'bem ti jabuku, jel' Vama dobro???- nije mogao da veruje mladić.
-Eeee dragi moj...meni dobro, al' kanda će tebi biti još bolje. Drugar ti dov'o mladu. Bićeš kum! Hehehe...ta ti je želja još od pokojnog babe ostala...nego spremaj se, idemo na „rakiju“.
-Drugar? Koji drugar? Kakvo kumstvo? Kakva rakija?- zabezeknuto podviknu.
-Vasa, tvoj drug. Bože Petre, znaš da ste se još ko deca zavetovali...
Ovaj sav pocrvene, pobesni i prekinu ga na pola:
-Jaaaaa da budem kum Vasi??? Ja???- a u sebi pomisli- ja da budem kum Milici???
Stisnu šake, napravi par koraka, zbunjen ko pile u kučini, pogleda u starca sa nevericom i prosikta:
-Pa dobro bać Grga, stvarno nemam reči...jeste l' Vi normalni?- nije mogao da veruje- pa ja ovog časa odoh i nikad', ali NIKAD' se više ne vraćam! Jel' to vama jasno?
-Eeee sine, jasno ko dan, ali...red je red!!! Nemoš' to tako?- umirivao je starac situaciju- kumstvo se ne odbija a...ti kako 'oćeš- klimnu glavom u znak neodobravanja- sem toga... i onda se zna red? Nosi jabuku nazad i zahvali se ko što Bog zapoveda.
-E i odneću je!- prosikta. Da ga zmija ujede, otrovala bi se.
Ulete u odeću i obuću i izlete iz kuće, starac ga jedva stiže.
-Idem s' tobom, napravićeš belaj.
Ovaj ga samo resko odmeri, stisnu zube, oćuta i nastavi put.
Na polovini sokaka, baš taman ispred Milicine kuće, ko da je Djavo režir'o...
-Jojjjjj meni, udari me šlag- zastenja starac, nasloni se nemoćno na kuću i uhvati se za grudi. Pognu se ko presečen.
Petra iznenadi ovo. Odjednom zaboravi gde je krenuo...ma mnogo je volio ovu starinu.
-Šta je bilo? Bać Graga...ma šta Vam je?
-Joj sine, gotovo je! Šlag!
-Ma kakav šlag? Pa što se za srce držite? Valjda infarkt?- nije mogao da veruje.
-Ne znam, jadan ja, il' šlag il' infrakt, al' nešto me lupilo...jojjjjjjj, vode...trči do apateke il' zovi pomoć- zavapi starac na samrti. Duša u nosu!
Petar sav zbunjen, okrenu se oko sebe, ne znajući gde će pre i mahinalno lupi na prozor:
-Dajte brzo vode!
Istog časa, ma iste sekunde, istrča Milica sa bokalom vode kao da se svi infarkti dešavaše ispred njene kuće.
-Bać Grga ne bojte se, evo mene i vode- umilno zacvrkuta i pridje starcu.
A Petar...pobele, skameni se, kao da utvaru vidi?
-Milice? Miliceeeeeee!- pogleda u pravcu Vasine kuće, pa nazad. Opet do Vase...pa nazad. Ček' malo? Ovde nešto ne štima...?
-Zdravo Petre.
Ovu muziku od glasa je godinama sanjao.
-Pa...- zamuca- ali kako...- pokaza rukom u pravcu nesudjenog kuma- ali...?
-Udji Petre- pokaza mu put kuće- imam nešto da ti kažem.
Ovaj kao poslušno kuče, omamljeno udje za njom. Nesvestan. Zaboravi na bać Grgu, ko da ga nikad' nije bilo. Prvo što ugleda...astal! Smrači mu se pred očima. Uredno postavljen. Beli djurdjevak. Dva escajga i svećnjak, sa dve upaljene sveće. Krv mu udari u obraze...
-Čekaš nekoga- nastavi drhtavim glasom a u duši je tog' časa naslućivao željeni odgovor.
-Da čekam. Pet godina te čekam, crni Petre- i baci mu se u zagrljaj- pet dugih godina. Ljubavi moja!
U sekundi mu se sve razbistri. Sve je shvatio.
-Koja sam ja luda...Milice moja- zagrli je čvrsto. Padoše poljupci, to nemoš' izbrojati- koja sam ja luda...pa zar u tebe da posumnjam? Onaj skot mi reče...
-Znam! Sve znam srećo, pusti Vasu. Dobio je on svoje...nego sedi...večera se ohladi al' ručak samo što nije!
Eeeeee koja je to sreća! Sav njihov svet i prošlost i budućnost, komotno se smesti u mali astal za dvoje...
Ona guguče a on pupi. Onda on guguče a ona cveta!
I zemlja na tren, prestade da se okreće!



  18


-Mladost...hehehe...a ja? Nek crknem?...hehehe...ko ždrebad pred rudu...hehehe- pomisli starac gledajući kroz prozor dvoje zaljubljenih.
Pogleda bokal sa vodom u svojoj ruci i švićnu vodu.
-Nek vam je sa srećom! Eeeee Grga neš' ti vode. Ma nije dobra ni u kolenu. Red je da se malo kod gazda Vase omrsiš i zaliješ. Zaslužio si!
Ispravi se ko mladić, zaplete nogama poskakućući a odande dopre nekoliko nota i starac zapeva:
-U tem Somboruuuuuuu....svega navoljuuuuuuuuu......
 
-E da te pitam? Šta s' ti ono rek'o? Jes' bio u našem selu? Nisi??? Ništa ti onda nis' vid'o? Eeee žali Bože što sam ti ovu priču isprič'o!!!



 

Majka

-Da li te boli sine?
-Ne majkice.
-Ali ti plačeš, srećo?
-Ne, samo mi se oči znoje!

Ponekad se divim servilnosti i pitomosti moje majke, zbog ubedjenja da je potrebna hrana čoveku, samo jedan klas žita. Njena prva i poslednja misao pred spavanje je vetra koji miluje listove kukuruza. Rodno zelen, bujan i gord, do nebeskih visina pružen, njenim rukama marljivo dojen. Sveže okopan, smeška se dasa, namiguje i šalje poljupce kao da će svaki struk roditi dva klipa umesto jednog, i to samo zbog nje.
Perspektiva i pogled na život, kod nje počinje iz brazde a i završava se tu, na njenom kraju.
Nekoliko godina provedenih u nekom virtuelnom životu u gradu, za nju je samo ružan san i izlet u šareni, veliki svet plastike i solitera jer izmedju zemlje i nje se nikada ništa nije isprečilo. Ni ljudi, ni duh.
Ponekad pomislim da je vrlo dobro što nikada nije izašla iz brazde, što večno plevi a iza nje niče a njena njiva nema kraja.
Dobro je što mi majka i nije bila majka. Rodiše me neke žene iz pročitanih romana, gajiše me heroine i junakinje tragedija. Na mene su pazile sve Zevsove boginje i tek danas sam svestan, više nego ikada, da sam dojen Jesenjinovom poezijom.
Jednom mi reče, kada sam se rodio, plakao sam tri dana bez prestanka!
Pa kako da ne plačem kada se radjam iz sopstvenog mesa.
Eeee...ja sam rodio nju ali ona to još ne zna. Volim je kao sopstveno dete. Kada odraste, znaće...!

-Da li te boli majčice?
-Ne srećo.
-Ali ti plačeš, majko?
-Ne, samo mi se oči znoje!

Bilo jednom,na jednom salašu.

Proleće je izmišljeno samo zbog salaša. E to treba videti !
Gde god ti pogled seže sve buja, cveta, raste, miriše, leti, poigrava se.
U prednjoj avliji, koju moj deda zove“okop“, dugačkoj oko dvesta metara sve odjednom eksplodira. Ogromni voćnjak ozeleni, počinje da cveta. Ponekad mi se čini da proleće ima svoj jezik jer se naokolo čuje tiho, zzzzzzzzz. Rojevi pčela , leptira i raznih bubica, šaraju sa cveta na cvet, sa drveta na drvo i komponuju sliku zeleno-belu. Oči da ti ispadnu !
U zadnjoj avliji ,kamare sena i slame. Tu dominiraju šupe, štale a sve oko njih vrvi od života. Mnoštvo živine, pataka,ćuraka, ovaca, svinja i ko zna šta još čega,prepliću se jedno preko drugoga.
Salaš, na sredini, malo uvučen a sve ograđeno tarabom od pletenog pruća. Vidi se na njemu zub vremena ali odoleva. Friško okrečen u drečavo ljubičastu, odvaja pogled, kao svež plod, tek sazreo u tom prolećnom raju.
Baka u kući ,od ranoga jutra pristavlja ručak kao za omanje svatove. Uvek sam se pitao:“Zar ćemo nas troje sve to pojesti ?“
Posle nastavlja da čisti, premeće sa mesta na mesto a sutra to vraća nazad.
Deda, zabaci unazad svoj otrcani šešir, zavrne rukave, navuče opanke, dotegne kaiš na „bričeš“ pantalonama; toliko uskim dole da ujutro jedva uđe u njih a uveče je pravo pozorište dok ih skida. Iziđe u avliju pa redom, nahrani konje, nahrani krave pa svinje i tako dobar deo dana.
Uveče sve polako utihne. Samo se ponekad iz daljine začuje zavijanje ponekog psa, toliko bolno da se naježiš .
Tih dana u ovoj prolećnoj idili, lebdilo je nešto tajnovito a po zabrinutom, jarko crvenom licu moga dede, video sam da će se nešto desiti.
-Sanjam već neku noć isti san, to neće izići na dobro, promrmlja deda. 
-Ćuti matori, ne prizivaj vraga- odbrusi baka i nastavi da prede.
Sledećeg jutra, probudi me graja i vika.
Baka plače, deda boguje i skida sve svece a posle priziva boga upomoć.
Neko je ukrao kobilu iz štale !
Ako je išta na salašu bilo svetinja, to su bili dedini konji. Četiri lipicanera, čilaša sivo-bele dlake sa po kojom crnom pegicom.
-Nema mi Dore, jadan ja- zastenja deda i nastavlja da kune i klete onoga ko je samo i pomislio da učini takvu štetu.
Toga dana se sve poremetilo ali napravi jedinu pametnu stvar što je mogao smisliti :
Zamandali vrata štale ogromnim lancem, kao moja ruka i zaključa je velikim katancem. Celo popodne i veče je jadnik sedeo nalakćen za stolom, glave u hrapavim, glomaznim šakama uz poneki bolni uzdah. Dodavši mu u jednoj prilici bokal vode, zapazih medju prstima šaku kose. Tada sam shvatio da se nešto stvarno i tragično desilo.
Sledećih nekoliko noći slabo je spavao, često ustajao i proveravao ali se ništa nije desilo.
Dan za danom, poslovi nailaze i nekako se na ovaj nemio događaj počelo zaboravljati.
Tek što je prošlo dve-tri nedelje, negde uoči Đurđevdana, probudi me ponovo galama iz dvorišta.
Nestao Zvezdan !
Rasan ždrebac, ponos ove kuće, gizdav, sa velikom belom grivom i crnom flekom na njegovom čelu zbog koje je valjda i dobio takvo ime.
Deda jauče, okolo šeta i tada sam prvi put video suzu u njegovom oku. Baka se šćućurila u kuhinji i samo ćuti .
Okupiše se komšije. Ejjjj, pa nije to mala šteta ? To je Zvezdan !
Poče priča.
Te mora da su ga Vile odnele, te ovo je delo samog Đavola. Jedan reče da je to verovatno zbog dedinog pradede koji je u birtiji tako opaučio jednog dođoša da ga je na mestu ubio. Odležao je on svoje ali kazna tek sada stiže. Drugi se seti pokojne teta Leposave koja je rodila vanbračno i zaključi da se ovo sve zbog toga dešava. Vidi bog sve ? Komšinica se kune da je to juče videla u šolji a sve se događa zbog one babine strine koja ima urokljive oči. Nisu je smeli pozvati na prvi dan Božića, ta mnogo se ona nešto muvala oko štale.
Obilaze tako oko štale, proveravaju, zaviruju i kuckaju ali sve je na svom mestu. Deda se pope čak i na tavan da vidi od gore kako se to moglo desiti, ali ništa. Vrata netaknuta, lanac neogreban a katanac na svom mestu. Naiđe samo s' vremena na vreme i baci pogled u štalu kroz otkovanu dasku u visini očiju ,kroz koju su se laste svakoga proleća vraćale svome gnezdu.
To me podseti da sam zimus gađao praćkom njihovo gnezdo, oborio ga i laste se ovog proleća nisu vratile. Možda sam za sve ja kriv ? Deda je lepo rekao da laste donose sreću u kuću gde su savile gnezdo. Sakrih se iza te gomile ljudi, dok me je potajno izjedala krivica.
-Ovo nije istina. Ne mogu da verujem, čudi se deda ? Kao da je u zemlju propao ?

Toj, sada već povećoj grupi ljudi, koji mudrovaše li mudrovaše odnekud priđe nepoznati čovek.
-Dobar dan, dobri ljudi ! Kakva vas nevolja spopala ?
Deda ga mrko pogleda pomislivši, ta samo mi još i ti fališ, ali ga uljudno pozdravi i natenane mu ispriča svoju nevolju.
-Nema mi Dore i Zvezdana, ejjjj ! Pa Zvezdan je lepotan kakvog nema odavde do Pešte ! Bolje da sam noćas umro ! Ali što je najgore, ovo je delo samog nečastivog jer živ čovek ovo nemože da uradi ?
-Čekajte malo ljudi, odgovori nepoznati, možda bi vam ja mogao pokazati kako se ovo desilo ?
Svi ga pogledaše sa podsmehom, al' ajd ,da vidimo i to čudo !

Priđe nepoznati vratima štale, cimnu rukom jednu dasku a ona se odvoji jednim krajem, zavrnu je na dole a rupa za laste se poveća ?
Cimne drugu kad ono ,da ne veruješ ,rupa taman da se čovek provuče. Prebaci jednu nogu, pa drugu i uskoči unutra. Iz avlije se začu žamor. Pogledah dedu a on bled kao krpa. Ni kapi krvi !
Odveza pametnjaković Mirzu, dovede je do vrata, tapše je po vratu i nešto joj šapuće. Prebaci joj kroz otvor jednu nogu, polako joj savi glavu te se i ona promoli, prebaci joj i drugu nogu a u avliji muk.
Potapše je po sapima a kobila se mic po mic pokrenu napred. Kada je izašla već skoro na pola, podbode je po zadnjim nogama, kobila đipi,izduži se i ko strela izleta napolje.
Međ svetinom šapat, neverica, neki se prekrstiše a deda...zinuo, oči izbečio i nemože čudu da se načudi.
Nepoznati zavrnu na gore te dve daske, blago ih kucnu pesnicom a one ko zakovane. Pridje kobili koja je mirno počela da pase, uhvati je za ular i u jednom skoku nađe se na njenim leđima. Projaha jedan krug oko svetine što ga sa nevericom gleda i obrati se dedi :
-E vidiš domaćine, tako sam ti ukrao i ona dva konja !
Podbode Mirzu, u galopu preskoči ogradu od pruća i nestade u atarima. Kao da ga nikada nije ni bilo.
Ni traga ni glasa ! 

Operacija:”Neverni Toma“

Pripeče sunce, sunca mu njegovog, kao da je rešilo da sve malo probari na tihoj vatri a posle, samo okrene par puta na usijanom asvaltu i roštilj je za čas gotov. Ni daška vetra. Obešenjak nikada ne dolazi tačno u podne a pogotovo ne po narudžbini a čim se krene u neki neodložan posao, recimo kupljenje deteline pred kišu, evo ga mangup i valja li valja, sa vila skida, ispred nosa otima, pod noge baca i ko čaršijska kurva obraze crveni, fijuče, valjda misli đavo da peva, kao da je i on sinoć ter'o kera do rane zore u obližnjoj birtiji.

Salaš se krčka na podnevnoj gozbi , ovog, veoma vrućeg leta koje je, ruku na srce, odlučilo sve da potamani. Dahće i on jadnik, dok se kroz usijani vazduh koji treperi, ne učini čoveku da čas lebdi, čas podrhtava, pa se kezi a onda opet u iskrivljenom luku, opružen klonu i samo nedostaje uzdah - dajte vodeeeeee - da bi slika postala stvarna.
Trava sasušila, ko da je neko umesto pacova, njoj otrov podvalio, voćke se skupile, smežurale, grane otromboljile poput podvijenog repa, seoske džukele.
Jadan prizor, ta i Bog ih je zaboravio a kiše ni kapi.
Sve što mrda, nađe sebi neki zaklon, ote malo hladovine i dahće li dahće.
Čak i crveni, gizdavi petao, poznati ljubavnik na ovom salašu koji u normalnim uslovima, jedva dade kokama da kljucnu koje zrno, jer im inače počupa sve živo, nešto ufitilji. Što taj čovek voli da jaše, to nije normalno! Ni Sima džokej mu nije ravan, tako da su se i patke, jadnice glupe, ne znajući ko je sada na redu, sklanjale od napasnika, ali i njemu dođe crni petak, uvalja se u prašinu jedva da se vidi i samuje. Valjda smišlja gad nove poduhvate. E, 'oćeš, malo sutra! Još ćeš se načekati.
Čeljad u podne poleže. Rano se rani, pre prvih petlova, poslovi teku al' po ovakvoj žegi, do kasno popodne sve miruje, ne bi li se došlo do daha, pa opet jovo nanovo. Baka na prozore okači tamne plahte, tako da salaš zadrži kolk'o-tolk'o hladovine i do pet popodne, nadaleko ni žive duše.
Iako je salaš bio udaljen tek nekih pola sata hoda od grada, ne tako davno, prođe duž njiva, vod struje. Jest monofazna, jest škiljava al' je struja, tek nešto jača od para fenjera okačenih na dovratku.
Isprobao sam je odmah, posle nekoliko dana. Šta zna dete... Odvežem žicu, sa metle korovače i gurnem u utikač, da vidim šta tamo ima? Kad' me opaučilo, odletih na drugi kraj kuhinje, sve preko stolice i završim u špajzu međ' posuđem a da nisam ni vrata otvarao. Uneo sam i njih sa sobom. Da nesreća bude veća, a guzica crvenija od batina, srušio sam tanke lestve, što su vodile na tavan, one ni krive ni dužne padoše na tegle s pekmezom i više nije bilo tegli, al' je zato svuda bilo pekmeza a pošto ni to nije dosta, jer ni jedna nesreća ne ide sama, usput srušiše poveću šunku, okačenu o drvenu gredu, koja pade i sruši kačicu s mašću i to onom letnjom, toplom, tečnom mašću, pa se sva razli po celom špajzu.
E moj baćo. Kakve su to batine bile. Nedelju dana sam i piškio i kakio a i fruštukovao stojeći a cele nedelje sam jeo samo leba-pekmeza i masti!
Jedina dobra stvar (a to sam naravno, mnogo godina kasnije saznao), je bila činjenica da sam nosio plastične papuče, koje mi verovatno spasiše ovo malo života. Da sam bio čvrsto uzemljen, kao što sam danas, verovatno bi sa Teslom vodio polemiku o dvosmernoj struji. Pod ovim, naravno podrazumevam čvrsto prilepljeno dupe za stolicu dok pišem ove pesme i priče po ceo bogovetni dan, kao da će to nekoga naučiti pameti!
Deda, rasni seljak, domaćin i imućan čovek, što je podrazumevalo bar maksim zemlje, par jutara livade i puno dvorište svega i svačega. Bilo je tu rasnih konja, desetak krava muzara, bar pedesetak svinja, po koja ovca i koza a živine - to se nije moglo izbrojati.
Bilo je tu i za domaće i goste i za gladne i za žedne, za lisice, kobe i ostalu gamad i još je preostajalo viška. U pravoj kući ima da ima!
U slamarici se slagao po koji dinar a da to baš i nije koji, imao sam jednom prilikom da vidim. Više je tamo bilo para nego slame, a opet mekano za odmarati. Državi, političarima i banki nikada nije verovao.
Uvek je govorio:
-Razne su vojske ovde prolazile a sa njima, menjala se i država, političarima je posao da lažu običnog seljaka a banke, danas jesu, sutra nisu?
Dobra vremena, rodne godine a čovek je znao da gazduje. Taj ti je od dinara uvek pravio dva.
Među prvima je kupio televizor. To je bila čarobna kutija, hit a on polu pismen čovek koji je morao pokazati svetu i okolini da on ima i da može.
Par dana smo jedva čekali da padne veče pa da posedamo i sve redom, od početka, do kraja. Ne daj bože da se koja reklama propusti ili da se neko samo nakašlje!
-Tišina, krušnu vam mrvicu, ta ništa ne čujem! - vrisnuo bi deda a mi manji od makovog zrna.

Filmovi su predstavljali problem, jer deda kao ne vidi dobro, te mu ja moram čitati tekst. He, he...

No išlo je to sve nekako svojim tokom dok jednog dana ne objaviše da ekspedicija Apolo 11 putuje na mesec.
Tu je nastao veliki problem, zakomplikovalo se u svemiru, ali bogme i na salašu!
-Kakav mesec, krušnu im mrvicu - zapeni iz sveg glasa,- - gasi televizor!
Ja šta ću, sav iznenađen, poslušah a videvši sav bes na njegovom, bakarnom, suncem prženom licu, ućutah iako mi nije baš bilo pravo.
-Mene našli da lažu, skotovi? Na mesec?
Prekrsti se i promrmlja očenaš.
-Slušaj derane, tamo gore, na nebu je samo Bog i ništa više. U Božji mesec da dirnu, pa jesu li oni normalni? Prvo to je nemoguće, jer još niko, hvala bogu, živ nije otišao Bogu na istinu a i kada bi se slučajno i dogodilo, pa to bi bio kraj sveta! Krušnu im mrvicu, ta jesu li oni svesni šta pričaju?
Pokušah nekako da ga smirim pričom koju nam je ispričala učiteljica:
-To je velika ekspedicija, mnogo godina pripremana i nekoliko astronauta će stvarno odleteti na mesec.
-Kakvi arnauti, maternu! - dreknu on - Provozaće se raketlom koji krug oko Beograda il' malo dalje i reć' da su bili tamo, kod boga na mesecu.
-Ali deda to sve pripremaju Amerikanci i Apolo 11 poleće iz Kejp Kenedija a sem toga učiteljica kaže da Bog i ne postoji?
-Šta?! - dreknu, skinu kaiš - Da ti ja sad' pokažem tvoga boga! - i tada opet dobih porciju koju ću dugo pamtiti. Ni jadna baka kukanjem i smirivanjem situacije nije mogla da mi pomogne. Popreko modrice za boga a uzduž za đavola a sve na mojoj stražnjici.
-Matora, sutra da si vodila dete u crkvu, vidiš da će ga đavo odneti?
Tu se nije imalo šta prigovoriti, vruća zadnjica je to potvrđivala, baka me spakuje to veče na spavanje a sutra, zbilja odvede u crkvu.
Ušao sam hrabro, kao u ofanzivi i zamišljao da sam Boško Buha, prekrstio se a to je zapravo bio pozdrav Komadantu čete, dok predajem raport. Pop je brojao i brojao ali ja sam bio na Kozari, Sutjesci, Neretvi, rame uz rame sa drugom Titom. Dok je pop pevao u meni se čula mlada Vojvođanka, bombu bacala, hej nek se čuje, čuje, hej nek se zna...eh, pametniji sam ja od njih, valjda!
To vrelo leto, nije baš bilo poručeno za mene.
Kako su se svakodnevno nastavljali TV prenosi putovanja Apola ka mesecu, tako se nastavljala i produbljivala svađa između dede i mene.
Nije mi đavo dao mira pa sam svaki dan morao da ga podbodem sa po kojom opaskom, rekla učiteljica to i to, te pročitao sam ovo i ono a dobijah nazad, šta je Bog rekao a šta će Vrag odneti ako nastavim tako. Nije da mu nisam verovao, ma jesam ali...drugo nešto su nas učili u školi.
-Znaš dedice, - pokušah da mu se umilim, - pre ove ekspedicije su poslali psa po imenu Lajka na mesec i sve se dobro završilo?
Bolje da sam ćutao, jer ovaj se naroguši kao bik, unese mi se u lice i besnim glasom, drekne:
-Slušaj ti mali, ovo si sad' reko' i da više nisi pisno! Kera? Poslali kera na mesec? Jesi l' ti normalan? Bog nema dosta kerova pa mu oni šalju štence, je l'? Što nisu poslali našu rundavu kerušu, bar ne bi kotila po čopor štenaca i ne bi' mor'o večito da ih nosim u rit?
Slušao sam bukvicu dobrih pola sata ali nisam pisnuo te ovaj put prođoh bez batina.
Sve u svemu veoma pakleni dani. Upekla žega, nos ne možeš promoliti a večeri ispunjene svemirskim, Apolo iskricama.
A meni tesno. Kuva mlada, nestašna krv.
Požalim se drugarima iz razreda kako imam zatucanog dedu koji baljezga, da to svet nije video i na moje iznenađenje, većina od njih potvrdi slične slučajeve i situacije.
Rođen za kolovođu, začas osnovasmo: „Tajno društvo APOLO“, sa jasnim ciljevima i pravcima delovanja:“Opametiti dedu!“
Prva akcija:“Lajka“
Vreme delovanja, podne kada naokolo nema ni žive duše.
Druga operacija:“Svemirski brod“
Mesto delovanja, žito oko salaša.
Vreme delovanja, takođe u rane popodnevne sate.
Stavimo to na papir, posedamo u krug pa na tenane, jedno po jedno sklopismo u sasvim izvodljivu, veoma uzbudljivu a uz to vaspitno-popravnu akciju i celi poduhvat dobi ime:“Neverni Toma“
Svako dobi strogo definisan zadatak, raziđosmo se da sve pripremimo, sa dogovorom da od sutra u 13 časova počinje prva operacija.
Kada salaš utihnu, čujem deda hrče kao nosorog, baka u drugoj sobi u snu stenje, valjda od one njene kostobolje, polako se iskradoh napolje a drugari već spremni i orni za akciju.
Sakrismo se u ogromnu šupu u zadnjem dvorištu u koju bi inače stala cela Prva proleterska brigada i ja svečano nastupih:
-Drugovi, sada će mo položiti zakletvu.Svi ruku na srce u stavu mirno i ponavljajte za mnom!
Ovim rečima se nije moglo prigovoriti, jer bio sam rođeni vođa, najbolji učenik ali malo mi je škripio predmet koji se zove, vladanje. Bilo je tu i ukora i prekora i predizbačenja ali nekako se guralo.
Započeh svečano, dok su me žmarci podilazili.
-Ja, taj i taj, svečano se zaklinjem, da ću čuvati i braniti sve tekovine „Tajnog društva APOLO“, ne žaleći pri tome, da dam i svoj život!
Ekipa, za mnom u glas ponovi, ove tako svečane reči i akcija zažive.
Ma kakva vrućina, znoj lije a mi nikada spremniji.

-Da vidim sada šta ste doneli, skoro zapovednički nastupih a oni posedaše oko mene.
Ivan, žgoljavi dečačić, uvek umusan, sa bar po jednom slinom iz nosa, prvi podnese raport i izvuče iz pohabane kese kilo masne farbe i malu otrcanu četkicu.
-Dobro Slinavko, ovo nije loše i od tebe će jednoga dana postati dobar Partizan.
Mali se sav sretan iskezi, razvuče usta u osmeh tipa, zar vam nisam rekao da sam car a nama nije bilo potrebno pogađati šta je danas ručao, jer je i u tako važnu akciju doneo, kilo testa s' makom, međ' zubima naravno.
-Ja umalo da poginem već na prvom zadatku, javi se Dejan. Odem u tatinu radionicu, celu tablu lima sam isekao dok nisam napravio krilca kakva ste zahtevali a ćalac za malo da me uhvati? Srećom, prodah mu štos, da je još juče Čiča Milojko došao po naručeni lim, ali kada sazna....ne znam...biće gusto.
-Daj paceru, uvek nešto trtariš, smirivao sam ga, dok on ne primeti, smislićemo nešto. Svi za jednoga jedan za sve, zar nismo rekli?
Te reči dadoše Dejanu neku nadu da će sve ipak proći bez problema, nasmeja se i sede na panj, postrani šupe u onim svojim otrcanim, kratkim pantalonama, koje čovek ne bi ni primetio od silnih rana i ožiljaka po kolenima i nogama. Voleo je da se pentra po drveću više od majmuna i zbog toga je dobio nadimak Čita.
-Čita, zadatak si veoma uspešno obavio i od sada si ti moj zamenik.
Ovaj razvuče smešak do susednog salaša a ostali se prećutno ali nevoljno složiše.
-A ti Prcko, pogledah zabrinuto visoku, tanku grančicu od dečačića? Mršav kao da ima pantljičaru, sve na njemu landara sa povećom surlom umesto nosa. Obožavao je da priča o devojkama i ljubavi iako su to za njega bila „Španska sela“, ali ponosno je nosio svoj opšte-nadajući nadimak. Sleže ramenima, začkilji i zakihota se.
-Nisi valjda već na prvom zadatku zaribao, nisam mogao da verujem?
Vragolan ode iza šupe, kad evo ga noseći u naručju malo štene. Žuto, krmeljivo ali slatko štena.
-Drugovi, predstavljam vam Lajku!
Mi svi u glas - vauuuuuuuuu - to je to.
E sada braćo na posao, nemamo previše vremena, pogledah ka usijanom suncu kao časovniku.
Iza šupe, sa otpada a tamo sam đavo zna čega nije bilo, izgurasmo staro zarđalo bure i jednu kupastu tablu lima, koja je nekada služila kao krov na maloj sušari za šunke. Dotrajala, po koja rupica se vidi, ali poslužiće svrsi.
Iz dedinog alata izvadih čekić, klješta i još po koju sitnicu koja nam je neophodna.
-Ovako, zapovedih.
-Ti Čita najlepše crtaš, farbaj bure. Prcko će da ti asistira i bez pogovora ima da izvršava tvoje zapovesti a ti Slinavko čuvaj Lajku kao oči u glavi. Pobegne li, lansiraću te na mesec, dok još i ne sklopimo ovu raketu.
Prioniše momci na posao, sve pršti.
Meni, kao mozgu ove operacije, osta najteži deo posla jer je trebalo smisliti i sprovesti učvršćivanje krilaca za bure sa zadnje strane a povezati onu kupu od lima sa prednje.
Bušio sam, kuckao, vezao žicom pa sve malo turpijom doterao, da se skoro nije ni videlo. Prsti izbodeni, dlanovi krvare, znoj lije a nas četvorica, toga popodneva pokazasmo kako se za otadžbinu gine.
Posle dva-tri sata neumirnog rada, ruku naših delo, zablješti na sred šupe u punom sjaju.
Okupismo se sva četvorica a oči nam blješte od zadiovoljstva.
-Ovo je kao prava raketa, malo je reći, oduševljeno, zaključi Prcko.
-Da drugovi, nisam skrivao zadovoljstvo, ovo je nešto najbolje što smo do sada uradili. Istorija se ne sme oglušiti o ovakvo delo i to ovakvih genijalaca, poput nas a u sebi pomislih, e da me sada vidi Ivo Lola Ribar? Siguran sam da bih sledeću ofanzivu baš ja vodio!
A na sred šupe, raketa kakve nema ni u Americi, friško ofarbana u srebrnu boju, na njoj natpis SSSR, tri krilca kao kod pravog aviona, dva sa strane a jedan gore a napred šiljati kljun, našeg remek dela, kao da vapi za svemirskim prostranstvima. Sa strane mala vratanca, kroz koja ubacih našu Lajku i parče slanine, jer dug je put čeka.
Poslah Čitu u izviđanje i kada se ovaj vrati sa raportom da je teren čist i da na vidiku nema pokreta neprijateljskih snaga, podigosmo sva četvorica svemirsku stanicu i polako, preko avlije, ni šuma ne praveći, donesemo je do pred vrata salaša. Tu je ateriramo i u sekundi razlaz.
-Briši, izdah naređenje a ova trojica prhnuše k'o golubovi letači put svojih kuća.
Ja se tiho ušunjah u svoju sobicu, prilegoh, kezim se k'o majmun, vrištao bih od sreće al' ni glasa ne puštam. Samo da me ubrzano disanje ne oda?
Ležim tako, čini mi se čitavu večnost, kad začuh prve korake.
Deda ustao, pije vode i zalupi vratima izlazeći u avliju.
U sledećoj sekundu začuh njegovu dreku:
-Krušnu ti mrvicu, šta je ovo?
-Matoraaaaaaaaaaa, dolazi ovamo. Čuješ li ti mene, dolazi brzzzzzooooo!
Iz bakine sobe začuh geganje, valjda je to bio trk i ona izlete napolje.
-Bože mi pomozi Tomo, šta je ovo čudo, nemože da veruje starica. Krsti se i levom i desnom.
-Ne znam, al ovo nisu čista posla, ovoooo nije bilo tu kad' sam poš'o na spavanje.
Obilazi oko našeg dela, zagleda, kucka i nemože čudu da se načudi.
E tu ulazim i ja u kadar, pa ovo se ne sme propustiti.
-Šta je ovo dedice, zapitah nevino a u sebi sve zadržavam titraj smeha.
-Tako mi svih svetaca, ako znam, zblenuto odgovori a sva neverica kulja iz njegovih široko razgoračenih očiju.
-Meni ovo liči na raketu kojom je letela Lajka na mesec, ubacih crv sumnje, ali se za svaki slučaj odmahnuh koji korak da ne popijem šamarčinu.
-Hm, ovo nisu čista posla, kao da me nije ni konstatovao, nastavi deda.
U tom nešto zagrebe po raketi, zacvili a deda odskoči ko oparen, par koraka dalje.
-Unutra ima nešto, zavapi.
Da bi pokazao, ko je u ovoj kući hrabar dečko i koga ni sva svemirska istraživanja u nepoznato ne mogu iznenaditi i ko bi u stvari sledeći trebao da leti na mesec, priđem, otvorim vratašca i izvadim ono štene.
-Deda vidi Lajka?
-Lajka? To Lajka? Kak'a Lajka? Krušnu ti mrvicu i tebi i Lajki!
-Zar ti nisam rekao da su poslali Lajku u svemir a ja se nešto ne sećam da li se ona vratila ili ne? Verovatno je tek sada stigla nazad, pokušah biti što ubedljiviji. Vidiš natpis na raketi, piše SSSR, što znači da su je Rusi poslali.
Bože kako sam uživao. Toga momenta sam porastao celih pet santimetara.
-Oprosti mi Bože i meni i ovim vrazima, podviknu, sklanjajte mi to đubre iz avlije.
Okrenu se besno i ode u štalu te nastavi da hrani konje kao da se ništa nije desilo.
-Bako, ja ću to odmah da sredim, pozvaću drugare da to sklonimo.
Ona, još uvek zgranuta, odmahne rukom i uđe u kuću a ja zviznuh triput kratko i dvaput dugačko a moja brigada se nađe za čas oko mene.
-Sklanjaj dok ne procuri, podviknuh i zaprtismo bure pa u atar. Tamo ga nekako raskupusasmo i svako ponese po neki izdajnički detalj da ga baci na drugi kraj sveta.
-Sada razlaz i nikom ni reči!

Te večeri se ipak nešto na salašu promenilo. Osećao se dah neizvesnosti. Posedamo ispred televizora, prenos ide a ja posmatram dedu. Mnogo pažljivije gleda, upija svaku reč o ekspediciji na mesec, pa se počeše po glavi te nešto zamrmlja i tako sve u krug.
-Vražija su ovo posla, kažem ja vama, VRAŽIJA.
Ustane, prošeta, pa se opet vrati ...
-Hm...na mesec, e bogo moj bogo. Krušnu im mrvicu, petljaju tamo di im nije mesto.
Zabaci šešir, vidim pocrveneo kao rak, i drekne:
-Mali, gasi. To nije istina, ne, to ne može biti istina!
Nisam se usudio da spomenem Lajku ali znao sam da on dobro ZNA.
Ugasim, šta ću i odosmo na spavanje. Nikada nisam lepše spavao. Duboko u sebi sam osećao svu slast dobijene bitke. E, kakav bih ja komandant bio? Jedva čekajući sutra i nastavak ofanzive.

Jedva je svanulo, nikada ga toliko nisam čekao.
Po dogovoru, Čita je tog jutra kao i obično išao kod Strina Milene po mleko a mi smo je zvali radio Mileva, jer je bila ubedljivo najveća torokuša u kraju i ta je sve tajne, znane i neznane prepričavala, kitila, doterivala dok naposletku ne obiđe celu okolinu i svako je, a da samo on to čuje, imao najsvežije podatke, dal' je neko prdn'o il' ne?
Zadatak je bio jasan.
Ispričati u poverenju radio Milevi da je juče na salašu moga dede, sleteo svemirski brod sa Lajkom.
Puče vest ko vetar koga nije bilo ni za lek a sumorni, užareni vazduh, postade još gušći od čaršijske priče.
Deda krenuo na pijacu, ranom zorom i nije prošlo nekoliko sati eto ga nazad. Boguje, mrguda, gunđa, umalo od besa, da baku opauči dok mu je postavljala doručak.
-Ta šta sam ti ja sad kriva, zastenja jadnica. Nikom nisam rekla ni reči.
-Krušnu im mrvicu, meni da se celi svet smeje? Ejjjjj, meni? Pametniji sam od svih njih zajedno! U celom ataru nema boljeg gazde od mene. Ona vrtirepka Milena, mene da pita za neke argonaute i kerove?
Ustane pa sedne, češe se po glavi i ni sekunde nema mira. Jednostavno neće stolica da ga trpi.
-E moj Tomo, jadna ti majka, nastavi da kuka nad svojom nesretnom sudbinom.
-U bircuzu svi vrište od smeha, eno Tome argonauta? Mamicu im maminu!
-Mali, dođi 'vamo.
Poslušah skrušeno a u sebi likujem.
-Kako se zovu oni tvoji antihristi što...znaš valjda, krušnu im mrvu, idu...ma idu u božju mater a ne na mesec?
-Deda to su astronauti.
-aaaaa....argo...agro..astronauti, kažeš. Mamicu im maminu. Mene da zovu Toma astronaut ejjjjjjj....deder štrangu, idem se obesit' od jeda.
-Smiri se matori, koji ti andrag, svet je svet, svaka priča ima kraja, smirivala ga je baka a iz usta joj med.
Iz prikrajka posmatrah to slomljeno telo a bio je velik ko ormar i to trokrilni i dođe mi na momenat žao dede, al' još svrbi guzica.
Posle mnogo buke i halabuke, psovanja i kukanja, primakne se tiho i podne, te svi polegamo.

Dođe vreme za nastavak večernje škole za moga dedu. Vreme je za akciju:“Svemirski brod“.
Tiho se opet iskradem, iako mi je nešto bilo sumljivo jer se nečuje dedino deranje jarca dok spava, ali zadatak se izvršiti mora.
Odem u zadnju avliju, pa na zadnja vrata izađem u njive. Tu odmah do salaša, pružao se okean od žita, deset jutara prvoklasne plodne zemlje pod žutim klasjem, milina jedna a sa druge strane sedam jutara pod kukuruzom. E moj baćo, to nije imao svako. Žuti se pod vrelim suncem kao dukat, za koji dan spremno za košenje.
U tačno dogovoreno vreme, ispod tarabe, iskoči moja brigada iz žbunja.
-Drugovi, rekapitulacija prve ofanzive. Zadatak izvršen uspešno, neprijatelj uzdrman a danas je vreme za završni udarac pa neka istorija sudi, sav važan, kao pred bataljonom održah politički govor.
Vreme je da se krene, izdah zapovest a oni ko po koncu.
Vidim, Čita u ruci drži probušenu vanglu od pedeset litara, Prcko doneo štap a Slinavko kanap.
-Ovako, strogim glasom nastavih, ja idem prvi a vi svaki, pažljivo, ali rekao sam pažljivo, za mojim stopama, da što manje žita izgazimo. Jasno?
Klimnuše glavom kao po komandi i akcija poče.
-Stani, zavapi tiho Prcko, uhvati se pozadi za poderane pantalone i kao zec šmugne u kukuruze.
-Lezi, izdah komanda a družina se baci ko jedan, duž lenije.
-Šta se dešava, plačljivim glasom, zapita Slinavko? Ja bi išao kući?
-Tišina u odredu. Podigoh glavu, mic po mic iz visoke trave. Pogledam levo, žito drema na vrelom suncu, pogledam desno, kukuruzi potiho šušte ali se ništa ne vidi. Bacim pogled prema salaša ali ni sa te strane nema opasnosti. Da nije deda ustao, pomislih na trenutak ali odagnah tu nemoguću misao. Da je tako, već bi se moja stražnjica debelo crvenela.
U tom se iz kukuruza pojavi Prcko, tiho se smijuljeći.
-Šta je Partizani, šta ste polegali?
-Šta si video, zapitah ga?
-Ma ništa samo mi se prikenjalo a znaš da imam slabu petlju?
E kad' ga tada nisam izudarao, neću nikad'!
Suzdržah se zbog vašnosti operacije a i budućih bitaka koje nam nailaze. Otadžbina je to, ejjjjjjjj !
-Pokret, otresito ali tiho naredih a oni pognuti za mnom.
Koraknem, dugim korakom u žito, pa drugi, pa treći i kod četvrtog zastanem. Odavde nadalje slobodnije, ali pazite šta radite?
-Prcko, ti nastavi još tačno deset koraka i zabodi štap, ti Slinavko za njim i veži kanap, pa se vratite nazad.
Nema kod nas pogovora, zadaci se izvršavaju ko po koncu. Uradiše što im je rečeno, kad eto ih nazad.
-Daj 'vamo taj kraj kanapa i on mi ga dade. Sada slušaj 'vamo. Ja idem prvi, zamnom Čita, pa Prcko a ti Slinavko popravljaj što mi dobro ne uvaljamo.
Držeći kanap, krenem, koliko mi je on dozvoljavao u krug, postrance, nogu do nogu sve gazeći žito pod nogama. Obiđem tako krug oko zabodenog štapa, a ova dvojica za mnom. Pogledam od gore a ono milina jedna.Potpuno pravilan krug nacrtasmo usred žita. Dalje nam ne treba kanap, nego nastavite ka unutrašnjosti kruga da gazite žito. Vojska je vojska i njeno je da sluša. Dok si rekao keks zatvori se krug od polegnutog žita. Slinavko tu i tamo poleže koju propuštenu vlat i posao skoro beše gotov.
-Čita, daj onu tvoju vanglu a ovaj skoči ko gazela i brže je donese nego što je utihnuo zadnji samoglasnik.
Skratim kanap za dva metra, otprilike i opet po njemu odmerim mesto gde ću postaviti vanglu naopako. Izvadim šibicu i kroz nepostojeće dno, zapalih žito u vangli.
-Dobro je nabij u zemlju da ne zapalimo dedi žito jer to nećemo preživeti, upozorih drugove. Tako i bi. Gorelo je samo ono što je unutra i vatra se veoma brzo ugasi. Podignem je a ono milina jedna. Okrugla, crna, čađava fleka usred žutog žita. Odem kanapom, simetrično na drugu stranu i ponovismo ovu veoma preciznu i dobro planiranu operaciju. Još jednom levo i desno i posao bi završen.
Četiri garave rupe, toliko odskakše od okoliša da je prosto smetalo prefinjenom oku.
-Sada malo izgazite zemlju u tim rupama i polako klasjem izravnajte, da se ne vide tragovi. Naređeno-učinjeno.
-Odred u povlačenje, izdah naredbu a ti Čita zadnji ispravljaj koliko možeš porušeno klasje u našim tragovima.
Iziđosmo na leniju i pogledam urađeno. Milina. Ogromna rupa od polegnutog žita i četiri čađava, malo manja kruga dadoše izgled prizoru poput ogromnog dugmeta. Od naših tragova ne osta ni traga.
-Drugovi, zaključih, svi dobro znamo da niko ne šije ovakvu dugmad ali da mi ovo liči na trag svemirskog broda, ličiiiiiiii ! Klimnuše glavama a vidim i oni zadovoljni učinjenim.
-Da nisam ja ovo pravio, zakleo bi se da su vanzemaljci, zaključi Slinavko uz naše odobravanje.
-Razlaz, naredih a ti Čita pravac kod radio Mileve i znaš šta treba reći!
Vratih se na salaš, polako se ušunjah u svoju sobu i pružih sebi ruku:
-Blago li je majci koja te je rodila- pomislim a tek mi je deset godina. Do kraja života ima da okrenem svet naopačke od svojih podviga. O meni će se knjige pisati i nastavim tako da maštam, čekajući buđenje ukućana.

Prvi usta deda a ja skočih čim začuh njegove korake. Usta i baka, skuva kafu i dok oni merače u meni kuva od nestrpljenja.
Nije prošlo mnogo a iz dvorišta se začu vika:
-Aloooo, Tomoooooooo...
Iziđe deda, mi za njim a ono stigla radio Mileva.
-Jel Tomo, je s' ti bio danas da vidiš žito?
-A što bi ga gledao? Ta ima li lepšeg u kraju, odgovori osorno deda.
-Da ali...bolje da ipak pogledaš, nisu to čista posla! Izgleda opet stigli oni tvoji astronauti?
Deda pobele, pa pocrveni, vidim kipi od besa. Stisnuo pesnice a one pobeleše.
-Ajd' da vidiš, ajd'! Ja sam već bila - nastavi ubedljivo torokuša i bez pitanja se uputi ka zadnjem dvorištu a mi svi za njom. Dođosmo do žita a ja se povukoh sasvim uz kraj...za svaki slučaj!
-Šta je ovo, krušnu ti mrvicu, zavapi deda i osta tako da zeva.
Baka razgoračila oči, broji nešto u sebi, valjda se moli i tu i tamo se prekrsti.
-Tomo, Tomo, kod tebe se čudne stvari događaju ovih dana, nastavi lajavica.
Nije prošlo nekoliko trenutaka a okupi se ceo komšiluk.
Jedan veli da su to tragovi vanzemaljaca, drugi da je gledao prenos putovanja Apola 11 na mesec i da mu ovo jako liči baš na to, treći sve poveže sa đavoljim poslom i tako u krug. Šapuću, kikoću, gurkaju jedan drugog laktom, gledajući ka dedi al' niko da mu prozbori ni reči jer njegovo lice je sve govorilo:
-Pisne li ko, biće mrtvih!
Svo vreme nije progovorio ni reči, oči širom otvorene, guta da dođe do pljuvačke, učini mi se ko riba na suvom i tad mi dođe zbilja žao.
U jednom trenutku, uhvati se za grudi, bolno se savi i zaječi:
-Jojjj meni.
Svi pritrčaše, brižno, sa umirujućim rečima –ta šta ti je, pa nisi ti kriv što se ovo desilo, moglo je i kod mene da sleti - i slično.
Meni se noge oduzeše al' vidim njemu sve gore i gore.
-Matora idi po doktora, meni nije dobro!
Kad moj deda zove doktora, onda je to ozbiljna stvar, to sam dobro znao, jer se uvek hvalio svojim čeličnim zdravljem.
Uvedoše ga u kuću, on leže u krevet, komšiluk nastavi u dvorištu da ispreda priče a baba ode po lekara.
-Joj meni - vapio je bolno – jojjjj.
-Dedice šta ti je, zabrinuto sam pitao a dobro sam znao da je vrag odneo šalu.
-Joj umreću, nemogu da dišem!
Po njegovim skrušenim rečima, punim bola i jadnom izgledu, svatio sam da će moj poduhvat koštati života baš moga, najdražeg dedu!?
Zaplakah, sve suza suzu stiže, srce mi se kida od bola, lomeći prste jedan o drugoga, klekoh kraj postelje.
-Dedice nemoj tako, nemoj da umreš, ja sam se samo šalio. Sve sam ja to napravio i nemoj molim te zbog mene da umreš, zavapih kroz suze.
On me pomiluje po glavi i bolno, isprekidano nastavi:
-Milo moje! Tebe dedica voli najviše na svetu! Ako si, ako. E šta je tvoj deda pravio nestašluka u tvojim godinama? Vidi se, ti si moja krv.
Nisu me baš utešile ove nežne reči ali stiže doktor, pregleda ga i odnesoše ga u bolnicu.
To veče i tu noć oka nisam sklopio od plakanja. Sve mi se srušilo. Odoše sve moje ofanzive.
Povede me sutradan baka u bolnicu da posetimo našeg dedu i tada prvi put saznah da on boluje od raka. Nisam znao šta je to, ali sam znao da je nešto ozbiljno.
Gledajući ga onako slomljenog u bolesničkoj postelji, znao sam da je moj život došao do kraja. Ja ovo neću preživeti. Toliku krivicu nisam mogao da podnesem.
-'Di je moj mali vragolan, pokuša kroz kiseo osmeh da me smiri.
-Ali ja...i opet zaplakah ne mogavši nastaviti ni reči.
-Slušaj milo moje. Deda je bolestan ali to nema veze sa tobom. Ozdraviću ja, ne boj se, ozdraviću!
Kao malo mi laknulo ali nije to to?!
Na polasku kući, svratimo u crkvu, jer reče baka da se moramo moliti da nam ON što pre ozdravi.
Ušao sam u crkvu i tada sam prvi put zaista molio. Rekao sam Bogu - da me kazni za sve nestašluke, kako god hoće - samo da mi deda ozdravi. Satima smo baka i ja ćuteći prizivali i prizivali, molili i kumili.
Posle tri nedelje, puste dedu iz bolnice. Vidim, vratilo se pola čoveka. Nekako mi manji, zguren. Ipak bio sam najsrećniji zbog njegovog ozdravljenja.
Tada mi je laknulo.
Od toga dana se sve na salašu promenilo.
Nije mogao više da radi punom snagom, sve ćutljiviji i ćutljiviji. Počelo se prodavati jedno po jedno, dvorište sve praznije. Ode jedna njiva za drugom, naiđoše suše, sve gore od gorega.
U grad više nije ni jednom otišao, od sramote, jer osta mu nadimak: „Toma astronaut“
Posle nepune dve godine umre deda a ne dugo za njim i baka. Svisla valjda od bola. Salaš opuste, uruši se i utihnu.
Do zadnjeg dana nije poverovao čvrsto, da je Apolo 11 leteo, ČAK do meseca a ja sam toga, vrelog leta, kojeg nikada neću zaboraviti, naučio dve stvari:
-Naučio sam da praštam i da čvrsto verujem u Boga!




 

Ubistvo s’ predumišljajem jednog Ravangrada

24.03.1999.

Dok se veče šeretski protezalo ulicama grada , on pomisli :

-Ako malo požurim, stižem na vreme svojoj kući ?
Pusti koraku na volju put lomljenog trotoara i poznatom stazom, duž koje je obicno sreca, naniza nekoliko ulica. Nesvestan njihovog postojanja, one se redjaše jedna preko druge, isprepletane kao gliste na udici sa jučerašnjeg pecanja na Mostongi.
Opojni miris ranoga proleća pokida na tren neprospavanu boru sa njegovog pomalo umornog lica a turskom kaldrmom , trostrukim redom bodjoša okićenom, iz poznatog pravca u već ustaljeno vreme ,projezdi stari fijaker, u vremenu i prostoru, zaostalog čika Pište.Ni topot vranca ne pokida njegovu tanku nit snovidjenja.
Korak na korak.
U Zmaj Jovinoj, prve svetiljke otimaše svetlost od mraka a po licu bezobrazno belih fasada ,dugačka senka ,iskrivljenog lika, isprati tupi eho njegovih koraka.
Baci pogled ka gizdavoj crkvi koja izvirivaše iz mraka ,sa velikim satom ,na kojem je obično vreme stalo. Stražari tako ona čelo Ćelavog trga u samom srcu grada, koji ni izgladnelom psu lutalici nedade povod za obeležavanje, kao spomenik bez spomenika.
Sa balkona Gradske kuće ,pršte maleno jato poštara divljaka,koji u spiralnom luku iznad sumornih krovova grada, odlepršaše u nepoznato.
Ovaj grad je zamro, pomisli i nastavi da redom, po ko zna koji put, prezivljava svoje rodjenje,pa školu,detinjstvo pa mladost...eh...a kao nemi svedoci nizaše se sokaci, parkovi pa opet sokaci.
Da se približava periferiji grada upozori ga maleni, trošni most koji teče preko kanala a sa njega ,pljunu u mutnu vodu tako da želja, koje nije ni bilo otpliva bez povratka.
Iza poslednje kuće, miris duboke brazde i buka traktora orača ,pruži se pogled širokom ravnicom uzoranom znojem ratara ,seljaka .
Sa leve strane vojni Aerodrom i stražar lenjo kao da odbrojavaše dane i uz obično -dobro vam veče- nesvesno ga prodje u par koraka a tamo preko puta,raširenih vedja, čekaše ga njegova kuća, kao majka.
Moja kućica, moja slobodica, pomisli i tada grunu...........zasvetli i ugasi.
 
......................................................................................................
 
Naša zemlja je večeras u 19,55 mučki napadnuta od strane NATO-pakta. Na vojni Aerodrom u Somboru i njegovu okolinu, je palo nekoliko raketa i kako nezvanicno saznajemo ima i zrtava.
 


 

Pošto je većina komentara nosila u sebi težinu "Potresno",dužan sam da ispravim kraj ove moje minijature.
 
Negde tokom trećeg meseca bombardovanja našem Lali iz Novog Sada ,dosadi svakodnevno gledanje u nebo sa samo jednom mišlju :"Ta kad će već jednom krenuti ? Juče su na vreme počeli bombardovanje !" i odluči da ode na pecanje da malo smiri prenapete živce.
Pošto su mostovi porušeni,pozajmi od komšije čamac i uputi se prema obali Sremske Kamenice ,jer svaka šuša zna da je tamo više ribe i nekako je sladja.Namesti se na dobro "nahranjeno" mesto i tek što je zabacio ,kad štap djipi do pola Dunava.
Povuci-potegni i nekako izvuče aždaju,kad ono da neveruješ ?
Upeca zlatnu ribicu !!!
-Ako me pustiš nazad u Dunav,ispuniću ti tri želje ?
Jadni Lala nemože da veruje ,pa se sve okreće sa mišlju :"Da nije ovo skrivena kamera ?"
Ali avaj,na daleko duž obale, ni žive duše.
Pomisli,ja dobro znam da se ovo dešava samo u bajci ali ništa nekošta da probam ! 
-Dobro,ako ti stvarno jesi Zlatna ribica ,ispuni mi samo jednu želju ? VRATI SVE KAKO JE BILO PRE BOMBARDOVANJA !
Dok dlanom o dlan ,nikoše preko Dunava porušeni mostovi a jadni Lala od sreće potrči kući preko mosta i komšijin čamac zaboravi.
Kako se primače novosadskoj obali vide nekog čoveka kako naslonjen na ogradu mosta,sa kiselim osmehom na licu,zamišljeno gleda u talase Dunava.
-Pomoz bog prijatelju.Koja te muka muči ?
Ovaj se trže iz dubokih misli i procedi :
-Ma pusti me prijatelju.Gledao sam vesti i izgleda će nas večeras oni gadovi početi bombardovati.

E, baš neću !
1991.
„Danas je počeo rat“,reče mi nedavno tata, gledajući me pri tome vrlo značajno kao da mu je u najmanju ruku odleteo omiljeni papagaj.
Rat ! Šta mu to dodje :“Rat“ ?
U biblioteci ona stara,vrlo živahna baka, ne može da mi pronadje knjigu jer kaže:“Rat je“. U samoposluzi mi daju umesto bojica čačakalice, umesto mleka jogurt. Odem li tati po novine prodavačica mi vraća pogrešno kusur jer i njoj je valjda rat ?
Na ulici, svi nekud žure, nervozni su i samo šuškaju:“Rat je“.
Na televiziji samo vesti, vesti i posle toga produžetak vesti i taj rat.
Ne shvatam ?
Zar i Tom i Džeri odoše u taj prokleti rat. Da li Manda i Branko Kockica nemaju vremena za nas decu i da li je i njima rat ?
Ako je to sve što se oko mene događa Rat, e pa ja ga neću ! Neću rat !
Stariji oblepiše zidove za izbore ove i one, za partije te i te, za vojske one protiv vojski ovi, za zamračivanja, sklanjanja, bežanja, gladovanja, plakanja a ne shvataju, jadnici, da mi deca to nećemo.
Ostavite nam mesta da i mi malo šaramo po zidovima kako Ljilja voli...ma znate vi već koga, da i mi nacrtamo neko srce ili da saopštimo celoj zgradi i svetu da Dragan sluša Bjelo Dugme a da Dejan navija za Crvenu Zvezdu.
Uzeli ste nam zidove, uzeli ste nam flomastere da vi šarate njima, uzeli ste nam „crtaće“, pucate iznad naših glava.
Zar mislite da mi tako čvrsto spavamo ?
Gde ste odneli osmeh sa lica moje majke ? Ona se boji ! Ali zašto i čega se to boji ? Okreće lice, suza joj kaplje iz oka a danas sam joj doneo dve petice. Ne razumem ?
Tata samo čita novine i sluša vesti, a toliko sam želeo da mu pokažem kako i ja vozim Skejt.
Uskoro ću odrasti, zaposliti se, oženiti se a moji roditelji neće to primetiti jer gledaju rat, slušaju rat i žive taj rat.
Odlučio sam ! 
Zaspaću i neću se probuditi dok ne čujem žamor zagrljenih ljudi iz mog komšiluka, dok ne čujem pesmu na ulici...Neću se probuditi dok, Bora Čorba ne skine sa glave šlem, a umesto onih porušenih kuća na televiziji počnu prikazivati „Tajne mora“.
Neću se probuditi dok me mama i tata ne uguše poljupcima i dok mi od njihovog smeha, sreće i zadovoljstva ne zazuji u ušima, dugo, dugo i još duže...
Neću taj Rat.
E, baš neću !