Smrt

Zaustavljaš pogrbljenu senku što promiče zidom

ponekad beležiš ritam bešumnih koraka

uporno hodaš po ivici noža, samim bridom,

iz očnih jama, prhnu poslednje jato čvoraka.

Mrziš tišinu, što jače ti nova kost puca

slutnjom mesto štapa zarasle puteve biraš,

plašiš se šušnja, misliš da baš ona kuca

i svaki novi dan u vlastite pobede sabiraš.

Ali ona kroz zaključana vrata uvek udje i ode,

jecaj, bol i plač njenim tragom slepo hode.

Zapamti, kada pomisliš da si na vrhuncu svoje moći,

uvek se drugom dešava, ali jednom će i po tebe doći.

Vašar

Da se ponovo rodim i tu bi zakasnio

Umoran sam paor, ma jedva hodam

Samo još da stignem na seoski vašar,

Rešio sam čvrsto, sebe da prodam.

Kad podvučem crtu i sve saberem

Po’ lule duvana, sve to ne vredi

Dosta mi svaki dan, sam sebe da žderem

Kanda će djavo, moj život da uredi.

Sve zakrpe ne duši, namaz’o sam smolom,

Ejjj, ko me ne zna, skupo će me platiti.

Osmeh na silu da se ne odam bolom

Kazna

Ja nisam rodjen da budem čigra

u vatrenoj kočiji da gušim stud,

za mene je život obična igra

u smehu začet, a smrt ko blud.

Na raskršću života poboden stojim

u pogrešnu stranu okrećem lice,

mene ste našli, znam, toga se bojim,

za strašilo u žitu, da teram ptice.

Sa belog bagrema kidate grane

Pod njim sam spav’o, od njega post’o

U vašoj oluji odrbrojavam dane

i salaš ste srušili, nek vam je prosto!

Zašto je meni do Dunava stalo?

Treba li ravnicom slepce da vodim?

Koliko je lišća u vodu palo,

a niste me pitali, želim li da se rodim!?

Žega

Nad oranjem žuti bumbar prede,

ko da letnju omorinu budi

sve utihlo, zaspalo u podne,

hlad hvataju čak i kojekudi.

Vreo vazduh pred očima titra,

žednoj zemlji pognula se trava

sve proklinje umesto da diše;

kaplju kiše mesto zaborava.

Par leptira nemo,

ispucalu zemlju, žednim okom para

samo letnja skrivalica,

do juèe je ovde bila bara.

I vetar je stao na zadnjem šumarku,

dokle pogled seže, samo sunce prži

poljem nemo, pruža se pitanje:

“Do jesenjih kiša, ko æe da izdrži?“

Salaš

Opijena ravnica prolećem trepće,

dok gori ko ljubav, plamenom bez kraja

nemirni san mu u postelji šapće:

-Umesto zagrljaja, samo ptica graja.

Salaš pogrbljen ko muškarac na kiši,

zub vremena neda da uspravi telo

iz duše jecaji, sve tiši i tiši,

cvet dunje mu sećanje, pretvara u belo.

Vijugav puteljak po koži mu piše

eho zadnjih koraka zarasta u travu,

breme uspomena neda mu da diše,

nema više ponosa dok saginje glavu.

Tišina

Dok koraci bešumno,

gube se u tami

strašni krik gavrana nad tišinom para,

samo praznom dušom vetar provejava

i let suvog lista

u večnost pretvara.

Nad palim čardakom samo djeram stenje                      

slike u sećanju a zidovi goli,

pukotinom zjapim, ko rupe u zidu,

kasno sam saznao

da tišina boli.

Uzima polako, nem sam da se branim

i poslednji uzdah u grlu se suši,

dok zatvaram oči, ja je samo hranim

prebiram sećanje,

dok me ne uguši.

Majka

Plavetnila mora, razigrana reka

nosi me dubina, ne trepæem, ne dišem,

u oku me plavom mir i spokoj čeka

na nježnome dlanu samo prstom pišem.

Sanjam kako noæu uzme me za ruku

ne plašim se zmaja, s’ obzirom na bajku,

iz snova ka mladosti, koreni me vuku

i znoj na reveru, miriše na majku.

Izdajnička bora grči se u mraku

ništa je ne boli, smeši se dok laže,

dašak konačnosti, dok lebdi u zraku

koliko me voli, ne mora da kaže.

I danas je tražim očima deteta,

šapat drugih žena na majku ne liči

u sutonu zime dok pećka pucketa,

spokoj i toplinu podgreva u priči.

 Moj deda

Dok tihujem na njegovom grobu,

Suza mi sve duža i duža,

Sećanja naviru u grlu stežu,

Kao da  mi hrapavu ruku pruža.

Napuni lulu,miriše na žito,

ko perce me diže, posadi u krilo,  

upijam toplinu salašarskih priča,

velikih careva i aždaja je bilo.

Kad pođe na vašar sva čeljad u trci,

preskaču se kao vredni mravi.

Upregnu konje,dotegnu štrangu

I salaš utihnu, ko vetar u travi.

Jezdi fijaker,on ošinu bičem,

Sklanjaj se svetino, ide Moj deda !

Njište dva para gizdavih čilaša

A on ih onako, s' visine gleda !

 Na salašu moje bake

Dok zima u belo voćnjake oblači

mraz seče ko oštricom mača,

trščani salaš umorno jeca

pod teretom snežnog pokrivača.

Dve-tri promrzle koke ,duž avlije bele,

za staricom, ko za majkom trče,

rundavi šarov, podvijena repa

kao da moli za svoje parče.

Nežno im tepa i marljivo hrani

jer oni su svo blago njenog sveta,

i klizavom stazom ,pačijim hodom

vraća se do toplog kreveta.

Škiljavo svetlo paorskog doma

otima svetlost od mraka,

dani sve kraći,pucketa pećka

dogoreva i moja baka.

Livada

 U livadi života, sve strasne pute,

što mami iz mene, mirisa cvet,

tragovi vremena u polenu žute,

iz prošlih dana, rađam se klet.

Pitoma ravnica, vremena i praha,

iz zlatnih njedara, s’ jaganjcem me doji,

i kriku gavrana i poslednjeg daha

u pesmi svitaca, bespovratna stoji.

Da li to livada iz mene kreće,

dok upijam lenjo sunčeve zrake,

u mašti cvetam a rasipam cveće.

Pomamnim mirisom, da li me rosi?

Iz kovrdža sežem do zvezde svake,

pogledom kosi, skida me i nosi.

 Vojvodjanska

Puèe ravnica  i pogled je kratak,

Kraj  samotnog salaša , vetar skita,   

A Iz znoja neumornog seljaka

Blagodare Vojvodjanska žita.        

Mirisnom livadom maslačak šeta,

Dok plamte ljubavi, bagremovih šuma,

Tu suza uzdaha može da procveta,

Pevuši topot mrkova sa  druma,

Sa Fruške gore cvrkuće slavuj

A žalosna vrba Dunav bi da vrati,

Kićenim Sremom,vinograd rudi,

Samo jecaj tambura u meni pati.

Dok stari djeram umorno prati                                  

Beskrajna polja zeleno-žuta,

škripuće nepovrat, ni eho se ne vraća

Samo sam misao koja luta.

U cvetnoj trešnji, izrastam u granu !

Ruke mi teške a misli plamte

korakom brojim pređene dane,

pogled unazad,tu život stane

tanane reči, da li će da pamte ?

Ptičijeg leta zahvatam u krilo,

mirisom zumbula vidam ranu,

sve što će biti i što je bilo       

u večnost  okovan, trenutak svanu.

Pevam a plačem u kišnoj kapi,

dok sunce ognjem sprži svu klet.

Vapaj ravnice u meni zjapi,

život mi zatvara leptira let.

Da utkam sebe na ovu stranu,

frulom da opijem pastirska polja,

s pesničkim plamom,lepša i bolja,

u cvetnoj trešnji, izrastam u granu!

Slepac

Zašto mi iz oka ispariše vali

a odsjaj pučine, proždire mrak?

Samo se ravničarska duša gali

u zlatnom žitu, jugom nošen zrak.

Ko li mi to osmehe, iz očiju uze?

Ko slepac bez štapa, ravnicom param,

iz srušena salaša ne rastu ni suze

sa čim ću sada voćnjake da šaram?

Rojeve uzdaha u klupko vežem,

slepom kod očiju iz duše gledam.

U hladu bagrema, postelji sežem,

da se tišini, mesto pesme predam.

Razdire mirisom, kurva ravnica

kidam je iz sebe a sve više patim,

moji su snovi, vlastita tamnica

u očinje jame, vreme kad' vratim.

Ravnica u meni a ja u njoj

Zašto bi čekali da mrtav legnem,

prekrijte me odmah rakijom i vinom,

i potokom i okom i pesmom finom,

još kap života samo da segnem.

Zašto bi čekali da sklopim oči,

u mraku da nestane pčelinji roj?

Put besanih noći, u pesama poj,

iz šapata breza, neko lane skoči.

Zašto bi čekali da noge pružim,

u nebeskoj kafani, gde vreme stoji,

kružim i sa ciganima se družim,

a ona se u nama plete i kroji.

Zašto bi čekali da mi srce pukne,

da Dunav podivlja i prasne grom,

posle svake oluje, grlica gukne,

a livada utihnu, blaženim snom.

Zašto bi čekali da uzalud mrem,

Jer Vas će ravnica iz mene zvati,

iz praha i pepela, ko feniks se vrati,

i opet ću iznova u njoj da zrem.

Zašto bi čekali da ravnica mre,

da zvezde zgasnu u ognju i maču?

Proste vam bile, sve ratničke igre,

ona ponovo peva u dečijem plaču.

 Oprosti

Oprosti majko što prvu brazdu krivim

što hodam u snu a snove danju hodim,

u tragu vetra i osmehu njenom živim

ma gde da je sejem, iz nje ću da se rodim.

Oprostite vranci što više ne pletem grive

fijaker usnu a topot zamre davno,

iz žitnih polja sedam u kočije sive

salaš opuste i nebo je nad njim tavno.

Oprosti mi noći žudnjom fenjere gasim

za sokake puste, što nema dečje graje,

u poljupcu jednom, časom ne mogu da časim,

dok nebom lutam ona u meni traje.

Oprosti majko, međ zvezdama tražim puta

s' bogom me daruj, ne plači i ne zovi,

u igri zanosa i polju maslačka žuta

put mora nadanja, ravnica samnom plovi.

Ravničarska

Kada kosu pletem poput brazde

i prošaram ljubièicom  belom,

u pogledu nosim žuto klasje,

sa livada, da odišem selom.

Mesto ruku, samo šljiva suva,

lahor s juga samo što je dirne,

on miluje, nikada ne duva,

zov iz duše, Vojvodine mirne.

Kao hrast se u nebesa dižem:

Sanak pusti iz debelog hlada,

mesto reči, provejava nada,                                                                 

bez koraka, s lastavicom stižem.

Suncokret mi iz očiju kreće,

poljem šara, tutnji kao grom.

Kujem javu, salašarskim snom,

u ravnici, cvetam kao cveće.

 Moj grad

Ponekad je pad’o iz žita je rast’o,

ko jednom ode, dvaput se vrati !

Iz njiva plodni, suncokret žuti,

ko njega udahne večno ga pamti.

Sonćanski most, preko kanala teče,

u slikarskoj mašti postavljen  svanu,

slomljen fijaker i zapušten salaš,               

sećanja davnih vidaju ranu.

Sa usnulog balkona Gradske kuće,

pršte jato poštara, divljaka,

dok tursku kaldrmu bođoši prate,

miris opija iz zelenog parka.

Gizdava crkva izviruje iz mraka ,

sa velikim satom gde vreme je stalo,

stražari za večnost, čelo Ćelavog trga,            

velikih ljubavi ovde je palo.

Po licu bezobrazno žutih fasada ,

svetiljke crtaju leptire od mraka,                                                 

dugačka senka ,iskrivljenog lika,

prostire eho dečijih koraka.

Zmaj Jovina blista u svečanom sjaju,

ko Santa Maria della Salute,

u pesniku rodjeni putevi naši,     

međ javom se mudrački koreni slute.

Tek što zgasnu u plamenu kovača,

rađa se iznova , ravnicom teče,

opijeno dudarom i vriskom tambura,

bešumno nad Somborom klonu veče.

Kad korak mi bludi, na srcu seta,

zvezde me iznova  ka njemu hode

i kada plačem i kada se smejem,

svi putevi rajski u njega vode.

Lasta

I uvek s proleća, iz zvezda sleti

raširi krila, grli nas i budi,

tamo je divno, al' uvek se vratim,

veselim cvrkutom, igra i gudi.

Dok jesen sve pokriva žutim plaštom,

bez pozdrava ode, ko da jadi lete,

praćena uzdahom i dečijom maštom.

Na srcu mog srca, bolest mrežu plete

Dvadeset dve ruže na grobu jade,

jutro nesvanulo, pružena ruka.

U igri privida i dečje nade,

spomenik pupoljku, nemuštih muka.

Kovač smrti, bez duše, bez lica:

Kurva pletilja, iz suza raste,

nikada se neće vratiti laste,

ni svetli snovi u pesmi ptica.

Bačka pesma

Možda nisam lala ali sam tulipan,

nije važno samo, da sam neka cvećka,

od mirisa plamen,obraze upali

otkačiće svaka,džaba joj se nećka.

Kad Tisa nabuja i poplave dođu,

u Banat je nakrenemo i šta bude-biće,

pa se tamo izlije,božija je volja,

jer mi vodu nevolemo, makar i za piće.

 Nemojte bačvane u ratove slati              

dok se ne zapuca, oma će se mirit,

oduzmi im slaninu,nema veće kazne,

daj im vruće supe,zabrani im pirit.

Možda nisam lala ali sam tulipan,

nije važno samo, da sam neka cvećka,

od mirisa plamen,obraze upali

otkačiće svaka,džaba joj se nećka.

Ciganka

Magleni oblak, ko tmura i tma,

il je to čemer, beda il jad,

koščatom rukom dotaknu plot.

Uzdah što ište, čežnjiva glad.

U vapaju nemom,suza brid,

pogled ko bolest, na krstu krst,

đavolje igre, samo loša kob,

osmehom mi šalje božiji prst.

U dlanu mi zasvetli sudbine sled,

seme nepoznatog, na plodno tlo,

plameni jezik a iz oka led:

Put je izvestan, na putu zlo!

Od Zla da spase,dinarom plaćam,

planine sreće i zerica plača.

Majčinski vrisak, u javu se vraćam:

A vetar huči,ciganka mi vrača !

Želja

Dok jesen opominje prvim mrazem,

prhnu lasta, kao da se sa nebom spaja,

dal' mahnu krilom, il' mi to oči suze,

odlete sva čarolija letnjeg sjaja.

Kažu, na jug će a neki strah me hvata,

misli dok blude, nesta mi daha,

ode i želja, od čista zlata,

sa rukom jesenjom, rasutog praha.

Dal' će na moru sa galebom da leti,

ko li je čeka, dal' bure je ljube,

iz pesme klapa, radja li sunce,

il' u morskom valu, poljupce gube?

Maglena želja, od ljubavnih snova:

Ko li je čeka na kraju sveta,

Panonskog mora, nadanja nova,

da li i tamo maslačak cveta.